Imenovanje - Nekomercijalno - Dijeli pod istim uvjetima

Sudjeluj u istraživanjima

Gamifikacija omogućena

Srbija

Žensko

<para>Prođe vikend uz paracetamol, vitamin C i čajeve, ali ni ponedeljak nije doneo poboljšanje. Ujutru pozovem Dom zdravlja da vidim koja je smena moja doktorka, jer je već očigledno da moram kod nje, ali ljubazan glas medicinske sestre na prijemu obavestio me je da ja ne mogu da dođem kad mi se ćefne i kad imam temperaturu, nego mogu da dođem tek kad  mi je zakazano.</para><para>-Pa dobro, rekoh, kad možete da mi zakažete?</para><para>-Možemo u sredu u 17.30. Da li Vam odgovara?</para><para>-Dobro, pišite me, kažem ja, ali nadam se da neću ni morati da dođem i da će mi do tada biti  bolje,  rekoh u polušali koja ostade neshvaćena. Sestra mi hladnim glasom uze još neke podatke, a ja ostadoh kod kuće sa svojim bolom u grlu i temperaturom.</para><para>Javim se na posao, kažem da ne mogu da dođem jer sam bolesna, i dobijem odgovor da se ništa ne brinem, da ležim i da se lečim, a da će mi biti skinuto sa godišnjeg odmora. E, tu se osetih za srce ujedena. Odmor, i to minimalni zakonski, da koristim na sopstveni grip? Ne pada mi na pamet!</para><para>Došla je i ta sreda, odem ja na zakazan termin, paničeći što mi ode već treći dan odmora ninašta. Smišljam već govore kako da retroaktivno dobijem bolovanje bar za ta tri dana, kad začuh rečenicu:</para><para>- Treba li Vam bolovanje za ovu nedelju?</para><para>-Treba, rekoh sa olakšanjem, i za manje od minuta u rukama sam imala potvrdu o bolovanju. Dok sam uzimala antibiotike u apoteci, osećala sam se kao da sam dobila sedmicu na lotou.</para><para>Već u četvrtak bilo mi je znatno bolje, i osećala sam se kao kriminalac što nisam otišla na posao, nego na pijac. Kad sam se čula sa koleginicom, trudila sam se da mi glas izgleda što bolesnije, da ni slučajno žena ne pomisli  da sam mogla da dođem na posao. Rekoh joj da mi je doktorka dala bolovanje odmah sa vrata, čim me je videla kako grozno izgledam, i momentalno  dobih njeno razumevanje i bujicu utešnih reči da ništa ne brinem i da će ona završiti sve što treba.</para><para>Baš u taj četvrtak, moja ćerka dobila je u školi nalog da ode u Dom zdravlja po lekarsko uverenje da je zdrava i da može da ide na ekskurziju u Lepenski Vir, u utorak sledeće nedelje. Odem ja u isti Dom zdravlja, samo ovog puta na školsko odeljenje, sa onom listom za ekskurziju i ćerkinom knjižicom.</para><para>-E pa ne ide to tako, morate da zakažete, začuh ljubazan glas sa one strane šaltera.</para><para>-Ali ona putuje u utorak! Zavapih ja.</para><para>Nije vredelo. Ručica vredne sestrice proturi mi kroz šalter broj telefona kol centra koji moram da pozovem da bih zakazala pomenuti pregled. Dođem kući, zovem x puta dok napokon ne dobijem vezu, i posle cca 45 min izgubljenog vremena, uspem da joj zakažem za ponedeljak pre podne. Uslov je da neko mora da dođe sa njom, pošto je ona maloletna. Neko sa bar 16 godina.</para><para>U ponedeljak pre podne, i muž i ja smo na poslu. Ali, tu je njen brat, koji je tek napunio 16 godina.  </para><para>U taj utorak, negde oko 11 h ujutru, zove me ćerka i kaže da su bili u Domu zdravlja, i jedva završili taj sistematski pregled, jer moj sin nije poneo nikakav dokument sa sobom, i nisu imali garanciju da je on šesnaestogodišnjak.</para><para>-Pa dobro, zar se niste setili da im kažete da i on ima  karton u istom Domu zdravlja? Rekoh iznervirana na šalter, koji je tražio dokument detetu koje je njihov pacijent i za koje u kartonu imaju precizan datum rođenja.</para><para>-Iskuliraj mama, sve smo završili, reče mi ćerka, a ja ostadoh sa slušalicom u ruci osećajući kako mi para udara na uši.</para><para>Ode i ona u taj utorak u Lepenski vir, a ja sasvim slučajno naleteh na Šnenoklicin recept za <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/supa-i-corba-od-govedjeg-repa/">supu od goveđeg repa.</ulink> Moj muž šizi za tim svinjskim nogicama, goveđim repovima, škembićima, crevcima, brizlama, jagnjećim sarmicama, pihtijama i sličnim delicijama. Za svinjske nogice još davnih dana sam mu objasnila da može da ih traži samo od svoje mame koja ume da ih sprema perfektno, za razliku od mene koja nemam pojma. Na škembiće i slične iznutrice navikao je u Grčkoj, u par kafana, u koje specijalno ide na tzv. ’’paca’’. Za pihtije je zadužen moj svekar, po školi njegove majke, čije su pihtije u slast jeli i oni koji nikad nisu. Ali goveđi rep, e to je nešto čime sam ja htela da ga oduševim, iznenadim i osvojim. Mene je taj rep na prvi pogled osvojio time što se prodaje već oguljen i očišćen i i isečen, dakle kuvarica, tj. ja, ima samo da blagoizvoli da prati Šnenokličin recept. Što i ne bi bilo tako teško, da ga nije iskomplikovala dodatnim vađenjem repa z supe i prepržavanjem na masti, ali sve sam izdržala 🙂</para><para>I tako, odem ja u obližnju renomiranu mesaru, i tražim jedan goveđi rep.</para><para>-Imate li zakazano? Zacvrkuta mesarka, a ja se zapitah da li sam dobro čula ili sam već malo odlepila od silnih zakazivanja ovih dana.</para><para>-Za goveđi rep imamo listu čekanja, objasni mi ona ljubazno.</para><para>Malo je falilo da padnem u nesvest. Izgleda da smo počeli da živimo na zakazivanje! U neverici, zakazah rep za prvi mogući termin.</para><para>-Zvaće Vas kolege kad stignete na red, računajte da će to biti sledeće nedelje,  reče onaj razigrani glas.</para><para>-Hvala, rekoh kratko.</para><para>Zaista, početkom sledeće nedelje, pozvaše me iz mesare i rekoše mi da mi je goveđi rep na raspolaganju. Napravila sam čorbu o kojoj moj muž i dan danas priča, sa sočnim mesom koje se lepi za prste, jedno od onih jela koje se ne zaboravlja i za koje se čeka repriza, i koje se prepričava mnogobrojnim gurmanima iz naše familije. </para><para>Na kraju priče, imam da vam ispričam još nešto: pošto moja ćerka ima problema sa mladalačkim aknama, čuvši za najpoznatijeg dermatologa u gradu, pozvala sam ga da zakažem pregled. </para><para>-Dobar dan, zovem da zakažem pregled za moju ćerku koja je sedmi razred osnovne škole, započeh ja.</para><para>-Nema veze koji je razred, reče mi glas sestre sa druge strane žice.</para><para>-Kako nema veze? Upitah zbunjeno.</para><para>-Tako lepo, zato što se kod doktora čeka na pregled u proseku dve i po godine, objasni mi ona.</para><para>Dobih neki četvorocifreni broj i rekoše mi da će me kontaktirati kad taj moj broj bude blizu.</para><para>Broj sam upisala na papir, zapisala ime doktora, i magnetom zakačila na frižider.</para><para>Verovali ili ne.</para><para>Moram dobro da pazim da slučajno ne promenim broj telefona, inače ću da izgubim red.</para><para>Sa druge strane, moja ćerka će ako Bog da za dve i po godine da bude srednjoškolka. Možda će joj još uvek trebati dermatolog, a možda i neće. Ali eto, za svaki slučaj, ona ima svoj broj koji će doći na red za dve i po godine.</para><para>Sve u svemu, živimo život u kojem se sve zakazuje. Čak i goveđi rep.  A meni se to ne dopada.</para><para>Čujemo se za dve i po godine.</para>

Supa od goveđeg repa - na zakazivanje

<para>-Pa sećaš se pre par godina kad smo išli, baš ti se dopalo... počeh bezuspešno da objašnjavam svojoj ćerki koju je već dokačio pubertet.</para><para>Bilo je to pre oko četiri godine. Moja M je bila prvi razred, i zaista nam je bilo mnogo lepo. Čak je želela da igra folklor ili da svira frulu. Frulu je brzo zaboravila, a folklor je zamenila odbojka.</para><para>A večeras je bio godišnji koncert Kulturno umetničkog društva u čijem orkestru svira Deda. Načeo je desetu deceniju. Pa šta? Njegovu tamburicu briga koliko on ima godina. Ona voli Dedine prste i Dedinu brigu o njoj. On je čuva, čisti, štimuje i voli, ona svira baš tako kako svira zahvaljujući njemu. A da se ne lažemo, ni on bez nje ne bi bio to što jeste.</para><para>-Pa dobro, mislim se. Ići ću sama.</para><para>I otišla sam sama.</para><para>-Jednu kartu, molim, rekoh ženi na biletarnici, koja me pogleda kratko i prodorno, i dade mi dobar sedmi red u parteru.</para><para>Sedoh na svoje mesto. Levo od mene, tri prazne crvene stolice, desno dve. Sala je još osvetljena, čuje se lagani žamor roditelja i prijatelja učesnika. Svi su došli sa nekim. Dok oni ćeretaju međusobno, ja gledam u svoj mobilni telefon, kao zanima me nešto, a u stvari ne zanima me ništa. Večeras sam usamljena. Hoću i ja sa nekim da žagorim, a nemam sa kime.</para><para>Kako god, muž mi je svoju ljubav izrazio na taj način što me odvezao na koncert, da ne idem peške.</para><para>Ugasiše se svetla, i magija je počela.</para><para>Mnoga mlada lica, lepa i nasmejana, smenjivala su se na bini.</para><para>Osetih u duši onaj drhtaj lepote koji me protrese od stopala do mozga, naježi mi kožu i natera suze u oči.</para><para>Jedan čovek, za kojeg znam da je pre četiri godine bio teško bolestan, a od tada ga nisam ni čula ni videla, aktivno je učestvovao u organizaciji i vođenju programa. Mnogo sam se obradovala kad sam ga videla.</para><para>Jedan drugi čovek, kojeg poznajem i volim, nije bio tu, ali njegova koreografija je otvorila program.</para><para>Jednoj od članica, ovo je bio oproštajni koncert. Obasuli su je poklonima i lepim rečima, poklonili su joj daire sa kojima je odigrala svoju poslednju tačku – Vranje. Ah, to Vranje! Uvek u meni izaziva buru emocija.</para><para>A Ona, Solistkinja, bila je presrećna, zvezda, igrala je svoju oproštajnu tačku, verovatno sa najvećim žarom do sada, suze su joj se slivale niz lice, dok je tresla dairama, a u očima joj je iskrila budućnost.</para><para>I ja sam plakala, iako je ne poznajem, osećajući neobuzdanu energiju koja se oslobodila iz tog mladog i lepog bića koje je rešilo da krene dalje i da dosegne još veće visine.</para><para>Momci koji su igrali Šopske igre, plenili su svojom mladošću, snagom i umećem, i nagoveštavali svoju mušku lepotu i nadmoć.</para><para>Na bini su se šepurili i Cigani, i Ciganke u svojim šarenim suknjama, otrli mi suze iz očiju i dali delić slobode koju su nosili sa sobom.</para><para>Najmlađi ansambl raznežio me svojom nevinošću koja se ogledala u svakom pokretu.</para><para>Na kraju su nas Vojvođanske igre sve podigli na noge. Naravno, vratili smo ih na bis, na šta su bili i te kako spremni.</para><para>Međutim, najveći utisak na mene je ostavila jedna mala crvena tačka.</para><para>Sjajila se svojim upornim sjajem negde iz pozadine bine, iza dece i omladine koji su defilovali binom.</para><para>Prvo sam mislila da mi se pričinjava, ali mala crvena tačka negde iz pozadine bine pretvarala se u sjajnu zvezdicu i bacala svetlost tačno do mog sedišta, i tako nekoliko puta u toku koncerta.</para><para>U prvi mah, mislila sam da mi se učinilo. Već drugi put, shvatila sam da je ova crvena svetlost stvarna, i nije mi bilo jasno odakle dolazi.</para><para>Tek kad se pojavila i po treći put, shvatila sam.</para><para>U zadnjem delu bine, na uredno poređanim stolicama, sedeo je orkestar koj je pratio izvođače. Među njima, negde u sredini, sedeo je Deda. Deda je na svojoj tamburici imao crveni cirkon koji je sam stavio na vrat tamburice. On inače poseduje nekoliko tamburica, a svakoj je dodao neki svoj pečat – sjajni cirkon, sitan ukras, minijaturan privezak... Ove večeri, sedeo je tako da se cirkon sa njegove tambure ukrštao sa reflektorom sa bine i slao snop crvene svetlosti pravo u moj sedmi red u parteru. On mi je dobacivao taj crveni signal a da toga nije ni bio svestan. On nije imao pojma da je te večeri raspršio moju usamljenost i da ja više nisam videla prazna sedišta sa svoje leve i desne strane. On nije čak ni video da li sam ja došla i gde sedim. On nije znao da se taj crveni snop probijao između igrača i našao put do mene. Osmehnula sam se široko, osetivši toplinu oko srca.</para><para>U četvrtom i petom crvenom odbljesku sam već uživala punim plućima.</para><para>Moj dragi Deda, on ne mora ni da se trudi, on seje radost gde god da se pojavi.<pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="99319d28-640a-11eb-9cb5-0242ac12004b" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para>Nisam znala da ću da pišem članak, inače bih napravila bar desetak fotki sa koncerta. Ove dve koje sam postavila su arhivske, gornja je sa jedne smotre folklora u Grčkoj, a na donjoj je Deda - slikala sam ga u Banji Koviljači pred nastup.</para>

Koncert sa crvenim cirkonom

Kuglice sa suvim šljivama

<para>Danas je 31.12.2016. U prodavnici gužva… ali rade tri od četiri kase, odličan procenat. Od tri kasirke, jedna je imala na glavi onaj novogodišnji rajfić crvene boje sa rogovima irvasa. Izabrah njen red. Kako smo se pomicali ka napred, videh da je Ona osim rajfa stavila i velike crvene naočare bez stakla, sa debelim ramovima posutim šljokicama i ukrašene raznobojnim pufnicama, a na ušima su joj visile dugačke viseće minđuše sa crvenim kuglama, koje su joj doticale ramena.</para><para>-Moram da Vam kažem da ste mnogo slatki. Kad već moram da čekam, izabrala sam da čekam kod Vas, rekoh kad sam napokon stigla na red.</para><para>-Hvala, reče kroz širok osmeh koji dodatno ukrasi njeno lepo lice.</para><para>-Danas nam je dozvoljeno da se ludiramo koliko hoćemo. A meni, sa četvoro dece kod kuće, to uopšte nije teško, reče ona glasno se kikoćući.</para><para>-Sve najbolje Vam želim! Reče vraćajući mi kusur i već se okrećući ka sledećoj mušteriji, bakici u poznim godinama, koja je prepunila svoju korpu, i kojoj sam ponudila da prođe ispred mene, što nije prihvatila ni za živu glavu, ali bar joj je bilo drago i šapnula mi je u poverenju, u pola glasa, koliko joj je godina.</para><para>-Dobar dan, kako ste danas? Čuh izlazeći iz prodavnice zvonak kasirkin glas kako se obraća baki. A u glavi su mi odzvanjale njene reči: Neka se ludira ko koliko hoće!</para><para>Vraćajući se kući sa punim kesama, zaključila sam da je na kasi ipak bio neki vilenjak. Mora da jeste, nemoguće da je bila nasmejana majka četvoro dece, koja radi za minimalac, i kojoj je i 31.12. radni dan.</para><para>Neka se ludira ko koliko hoće! Rekoh naglas, tražeći po fiokama zatureni rajf sa rogovima irvasa.</para><para>A svima vama, drage moje cool prije, želim sve najbolje u nastupajućoj godini. ❤️</para>

Novogodišnja

<para>Naime, vraćajući se kući kroz park, na stazici ispred sebe ugledah mobilni telefon. Elegantan, moderan, očigledno ženski, sa fensi futrolicom i istim takvim slušalicama koje su nemarno visile iz futrole, iako očigledno skupe. U trenutku pomislih, da li da samo prođem pored njega, neko će ga već uzeti, ili da ga ja uzmem. Zastadoh. Gledala sam u taj uređaj na stazi, izgubljen, a znam da je prepun uspomena, slika, poziva, poruka... Izgubljen moderni dnevnik. Uzeh ga. Otključah ga dodirom palca. Na nedavno pozivanim brojevima dominiralo je jedno muško ime. Ne razmišljajući, okretoh broj. Začuh jedno iznenađeno: Molim?</para><para>-Znam da imate identifikaciju ko vas zove, ali ja nisam vlasnica ovog telefona. Našla sam telefon u parku, i volela bih da ga vratim vlasnici, rekoh.</para><para>-Naravno da znam čiji je, reče prijatan muški glas sa druge strane. To je moja koleginica. Nažalost, nemam njen kućni broj, ali sutra ću joj kazati da je telefon kod Vas. Hvala Vam.</para><para>Odmah mi beše jasno da sam izabrala pogrešan broj koji ću da pozovem i da sam dobila njenog... ljubavnika, simpatiju, šta ja znam... Trebalo je da u imeniku potražim kuću, tetku, ili bar neko žensko... Ispala sam glupa.</para><para>Isto popodne u mom stanu, nepoznat zvuk prolomio se mojom dnevnom sobom. Skoro zaboravivši na događaj iz parka, javih se na tuđi telefon. Bila je to vlasnica.</para><para>-Da, Vaš telefon je kod mene, rekoh. Možemo li da se nađemo, da Vam ga vratim?</para><para>-Gde Vi živite?                                                                      </para><para>-Objasnih joj. Reče da se zove Marijana. Pitala sam je da li joj odgovara da se nađemo kod Megatrenda, u mom komšiluku.</para><para>-Ali kako da se nađemo, ja nemam mobilni? Reče ona sa iskrenim očajanjem u glasu, i vrati me u godine kada sam ja imala godina koliko ona... U vreme kad nismo imali mobilne telefone.</para><para>-Tako lepo, nasmejah se. Odredićemo vreme i mesto u koje ćemo da se nađemo. Ja se zovem Slavica, imam dugu smeđu kosu, a prepoznaćeš me po tome što nosim tvoj telefon u ruci, rekoh joj. Da li ti odgovara u 18h kod Mega trenda?</para><para>Potvrdila je.</para><para>-Kako je drugačija današnja omladina, pomislih, dok sam išla ka Megatrendu.</para><para>Misli me odvukoše mnogo godina unazad, kad sam bila prva godina fakulteta u Beogradu, i nisam imala ni fiksni, a kamoli mobilni telefon. Setih se jednog letnjeg zemunskog pljuska. Sastavilo se nebo i zemlja, a mi zaljubljeni kod hotela Jugoslavija, i ne vidimo da će nevreme. Stuštilo se odjednom, bez najave. Uzeo si me za ruku i trkom odveo do praznog zemunskog luna parka. Uleteli smo na podijum za autiće, ti i ja, zaljubljeni, nasmejani, mladi, niko više na svetu celom nije postojao. Sakrili smo se  u autić, šćućurili se jedno uz drugo, a kiša je toliko padala da se nije video ni Dunav ni Bulevar Nikole Tesle, ni hotel Jugoslavija. Gusta kišna zavesa čuvala je našu zabranjenu ljubav, a ja sam bila najsrećnija na svetu. Srca su nam grmela u grudima, tukla jače od pljuska koji se bučno sudarao sa Dunavom, i zajedno sa njim odlazio daleko, daleko. Kolena su nam se dodirivala u tom dečjem autiću, pekla me tvoja ruka na mom ramenu, a jedino što sam ja želela to je da se vreme zaustavi, da nikad više ne poteče. Znala sam da me niko neće pronaći sakrivenu u ovom Luna parku sa tobom. Nikad nisam osećala veću slobodu nego tada, zarobljena u Luna parku, dok je kiša pljuštala nad Beogradom i napravila rešetke na sve četiri strane sveta. Bez selfija i bez telefona, a opet zauvek zabeleženo.</para><para> Od tog dana, mnogo volim kišu, i to baš ovakvu, divlju, neobuzdanu, jaku, baš onakvu kakvu smo mi tada bili.</para><para>Iz misli me prekide Marijanin glas. U njenim rukama videh novčanicu. Htela je da me časti što sam joj vratila telefon.</para><para>-To ne dolazi u obzir, rekoh.</para><para>-A čokoladu? Reče ona slatko.</para><para>-Čokoladu neću odbiti.<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/> Nisam pomenula muškarca kojeg sam zvala sa njenog broja. Nije ni ona.</para><para>Očigledno je da se stvari nisu mnogo promenile. Zabranjene ljubavi uvek su bile i uvek će biti aktuelne. Ono što se menja, to je vreme u kojem živimo.</para><para>U današnje vreme, i običan prolaznik kroz jedan novobeogradski park može ući u tuđi život.</para><para>Draga Marijana, želim ti svu sreću na tvom životnom putu. Očigledno komplikovanom. Dobro došla u Klub.</para><para>A ja? Ja i dan danas obožavam pljuskove. Sećaju me na slobodu. Na mladost. Na divlju radost. Na vreme kad je sve bilo jednostavno. Kad smo sebično smeli da mislimo samo o sebi. Od tada, kad god pljušti, ja bih se samo smejala, izašla bih bosa na beton, plesala na kiši, dizala oči ka nebu i zahvaljivala se na slobodi i svemu onome što mi je pljusak dozvolio, u čemu me sakrio, u onome što znamo samo kiša i ja. </para>

Kiša

<para>Ne volim da sanjam pokojnike. A sanjam ih. Ponekad još u snu znam da su umrli, i znam da sanjam, i strpljivo čekam da se probudim. A  ponekad se iznenadim kad se probudim i shvatim da je sve bio samo san, jer je bio toliko ubedljiv, da me na čas prevario da je java. Ali volim kad mi u san dođe moja strina Vinka – moja nina. Ne uplašim se, nego me obuzme neko lepo i spokojno osećanje što smo se videle, čule, popričale.</para><para>Ljudi moji, kakva je to žena bila! Žena – zmaj. Vredna, skromna. Školski neobrazovana, ali životno i te kako obrazovana i mudra. Oduševljavala me njena zdrava, seljačka logika, ravna nekim akademicima. Umela je da prepriča događaje iz svog života kao da ste im i sami prisustvovali, a uglavnom se radilo o davno prohujalim vremenima i ljudima iz moje mnogobrojne familije od kojih neke nisam nikada ni upoznala, ali sam ih upoznala zahvaljujući njoj. A pričala je i priče koje su mi onako maloj uterivale strah u kosti, vezane za duge seoske noći kada su se meštani zabavljali pretvarajući se da su duhovi i plašili komšije. Njene priče počinjale su bez najave, isprekidane njenim teškim disanjem zbog astme koja joj je bila životna saputnica. U rukama igle i konci, ili vunica. Njenu sobu krasili su predivni gobleni – jedan od njih prikazivao je Ciganku kojoj sam se divila. Sa tog goblena isijavala je lepota i sloboda. Na drugom – sramežljiva devojka sa šeširom. Ostali su prikazivali godišnja doba, svako u svojoj lepoti. Pričala je, povremeno gledajući u ruke u kojima su se vrpoljile dve dugačke, debele, sive igle, dok se po tepihu valjalo klupče konca za kojim je radoznalo jurcalo njeno mače i zaplitalo ga oko nogara stolice.</para><para>Mama me rodila u vreme kad su porodilje imale pravo na svega tri meseca porodiljskog. Kad sam napunila tri meseca, mama je morala da počne da radi, a brigu o meni preuzela je moja nina (kao mala nisam umela da izgovorim ’’strina’’, nego ’’nina’’). Nije me ispuštala iz ruku. Jednom rukom je držala mene, malo izbacivši kuk da bi me lakše držala, a drugom rukom je varjačom mešala ručak u plitkoj šerpi velikog obima koja je svojom površinom zauzela pola smederevca. Imala je troje dece. Ne sećam se kako je rodila Miroslava, ali pričala mi je da je Milenu rodila u polju, a Snežanu na kućnom pragu. I ubrzo nakon toga nastavila sa seoskim poslovima koji nisu mogli da čekaju.</para><para>Mama mi je pričala, a ja se toga ne sećam jer sam bila jako mala, da sam jednog dana negde zbrisala, i da su me duugo, dugo tražili i nigde nisu mogli da me nađu. I da me je moja strina Vinka tražila čak i pod liskama kupusa u bašti, jer sam bila sva nikakva i žgoljava. A ja sam se kroz neku rupu na ogradi provukla kod komšije.</para><para>-Tri dlake u pet reda, smejala se svojim od dugogodišnjeg kašlja promuklim smehom, provlačeći mi svoju čvornovatu ruku kroz moju retku dečiju kosicu, za svaki slučaj proveravajući da se nije negde zavukla neka vaška.</para><para>Nikad se nije žalila. Jedino je strahovala što joj se najmlađa ćerka još nije udala. Plašila se da će joj, kad ona umre, ćerka ostati sama. Bogu hvala, udala se Sneža, i rodila blizance koje je i strina dočekala. Od dvoje starije dece već je imala četvoro unučića, i sad još dvoje. Sve dečaci. Posle šest unuka, na red je došla prva praunuka. Praunuku nije sačekala.</para><para>Za vreme bombardovanja, ona i stric su nas okupili u svojoj vikendici u obližnjem selu. Kad su prvi put bombardovali naš grad, ona i ja smo bile same u kući. Ja sam se sva isprepadana bacila na pod.</para><para>-Neće, ćero, oni nas, znaju oni gde gađaju, mirno je rekla.</para><para> Kad joj se sin oženio, poželela sam da kad se jednog dana budem udala, dobijem baš takvu svekrvu.</para><para>Kad sam se ja udavala, bila je nedelja. Uparadila se strina, i od orkestra naručila pesmu - <emphasis>Nedelja je dan za blagovanje</emphasis>. Kao da je gledam kako sedi na stolici, obučena u jednostavan kostim, sa jednostavnom, kratko isfeniranom frizurom, i blago se smeška.</para><para>Sutradan mi je poklonila predivan, veliki, težak heklani stoljnjak, koji je sama brižljivo heklala baš za tu priliku. Da ne pričam o silnim vunenim čarapama i miljeima koje sam godinama unazad od nje nadobijala. I flašama paradajza, i teglama ajvara i slatkog od šljiva i trešanja.</para><para>Čak i kada je katarakta počela da joj smeta, šila je koliko je mogla, po danu i uz naočare.</para><para>Nezadovoljno je vrtela glavom gledajući kako ručne radove vrednih domaćica polako ali sigurno zamenjuju kupovni stoljnjaci.</para><para>Nekoliko godina posle toga, u mom stanu u Beogradu je zazvonio telefon. Bila je to moja sestra.</para><para>-Strina je u bolnici, reče mi ona. Nije to bilo ništa novo, zbog astme je često primala infuzije, pa su je ostavili u bolnici da bi joj bilo lakše. Trebalo je da izađe za nekoliko dana.</para><para>Tih dana je moj sin polomio ruku. Gips na levoj ruci. Nismo hteli da joj kažemo, da se ne sekira.</para><para>Ja sam već retko dolazila iz Beograda u rodni grad. Otišla sam u bolnicu da je vidim, ne znajući da je vidim poslednji put.</para><para>-Što si dolazila, reče mi ona iz bolničkog kreveta. Sedoh pored nje, i pomilovah je po njenoj kratkoj, prosedoj, neukrotivoj kosi. Nije mi izgledala loše, naprotiv.</para><para>Nekoliko dana kasnije, nije više bila među nama. Pokosila je neka bolnička infekcija, za koju sam tada prvi put čula.</para><para>Prošlo je od tad nekoliko godina. Svega se sećam. Sećam se i opela ispred kuće. Sveće su gorele na blagom povetarcu koji je povijao plamen. U jednom trenutku, povila se i njena marama. Izgledala je kao da spava.</para><para>Par nedelja kasnije, mog sina je mnogo svrbela ruka ispod gipsa. Nisam znala kako da mu pomognem.</para><para>-Treba ti neka šivaća igla. Neka debela, tupa, da može da je provuče ispod gipsa, a da se ne povredi. Probaćemo nešto da ti nađemo, rekoše mi moji.</para><para>Kad su došli kod mene u Beograd, doneli su mi pleteću iglu. Debelu, tupu, dugačku, sivu. Nininu.</para><para>Prevrtala sam onu iglu po rukama, a slike su navirale. Ispod gipsa igla ipak nije mogla da prođe, ali je neumorno štrikala sećanja. I eto ih sada ovde, pred vama. Ištrikana raznim bojama, malo neuredno, sa ponekom izvučenom žicom i ponekim preskočenim redom.</para><para>Samo da nešto raščistimo: ova moja priča uopšte nije tužna. Ako se iko rastužio, molim ga da se pod hitno osmehne. Ovo je priča o jednoj hrabroj, vrednoj i vedroj ženi, koja me iz svoje kuće uvek pratila rečima: <emphasis>Srećna bila kud god išla.</emphasis></para>

Sive igle moje strine

<para>Svima nam je ulivala strahopoštovanje ta sveska velikih dimenzija – veća od A4 formata, a manja od A3, koju su zbog svoje veličine nastavnici obično držali ispod miške, užurbano ulazeći u kabinet. Samo oni su imali tu privilegiju da ih uzimaju iz zbornice, i da ih u nju vraćaju. Retko se dešavalo, ali se ipak dešavalo, da nekom pouzdanom učeniku sa svim peticama povere dnevnik da ga vrati u zbornicu. To dete bi užurbano, dignute glave, hitalo niz stepenice do zbornice, da se što pre oslobodi tog važnog tereta,dok su ga ostali učenici gledali pomalo zavidno što takvo blago drži u rukama. Drhtali smo zbog ocena koje će u njega  biti upisane, a još više smo drhtali dok  smo zamajavali nastavnike dovlačeći ih u zadnje redove klupa, dok je onaj najhrabriji iz prve klupe nagnuvši se nad katedru, ispravljao minuseve u pluseve i kečeve u četvorke, onako kako smo se danima unazad krišom dogovarali na malim i velikim odmorima, misleći da smo najpametniji na svetu. Kako smo bili naivni! Verovali smo da možemo da nadmudrimo nastavnike, ne znajući da nas čitaju kao otvorenu knjigu.</para><para>Mnogo godina je prošlo od kada je na mom dnevniku pisalo VII4.  Da se nije desilo ovo što ću vam u narednim redovima ispričati, ne bih ni znala da ni školski dnevnici nisu više ono što su bili.</para><para> Elem, jednog dana, moj sin je razdragano utrčao u kuću, svom snagom stišćući dnevnik koji je zagrlio obema rukama. Iz prve nisam ni znala o čemu se radi, videvši poveliku tamno plavu svesku koju je držao u rukama.</para><para>-Je l’ došla seka? –povikao je. Shvatila sam da moj dragi marsovac nema pojma šta drži u rukama.</para><para>-Nije još. Šta ti je to u rukama? – upitah ga bojažljivo, nadajući se da ipak nije ono što sam pomislila.</para><para>On pogleda u sopstvene ruke kojima je stezao školski dnevnik, pa pogleda u mene.</para><para>-Dnevnik, odgovori mi zbunjeno. Iz aviona se videlo da je dotrčao kući bez svesti o tome da nosi dnevnik u rukama. Ono što meni nikako nije bilo jasno, to je ODAKLE njemu dnevnik??! A ono što je njemu jedino bilo važno, to je da stigne kući pre sestre, jer ga je ona videla nedavno u školskom dvorištu. Krenula je lagano kući sa svojim drugaricama, a on joj je rekao da ima još jedan čas, pa je mislio da je baš fora da se sad razbaškari u dnevnoj sobi dok ona ne stigne, da bi ona pomislila da je ko zna od kada tu i da može da je pošteno zavitlava.</para><para>O čemu se zapravo radilo: Trebalo je da imaju još jedan čas, čas informatike, na kojem devojčica zadužena za nošenje dnevnika (??) nije mogla da ostane, pa je ko zna zašto pomislila da je moj sin prava osoba kojoj može da poveri dnevnik. On ga je uzeo, pomirivši se da će još 45 minuta morati da provede u školi, a onda kad je shvatio da tu informatiku ipak neće ni imati, pojurio je kući da stigne pre sestre, zaboravljajući  na dnevnik u rukama. Prošao je trkom pored školskog obezbeđenja i kroz celo školsko dvorište, i nije mu bilo ni na kraj pameti da je trebalo prvo da ode u zbornicu da ostavi dnevnik.</para><para> Izbezumljeno sam zurila u dnevnik u mom stanu. Obuzela me želja da zavirim u njega, ali ipak, ne otvorivši ga, rekoh sinu da ga brzom brzinom vrati u školu. I on otrča nazad. Opet kroz dvorište, opet pored školskog obezbeđenja, do zbornice.</para><para>I tako sam ja na neobičan način saznala da školski dnevnici nisu više crveni, nego plavi. I da se sada, osim predsednika i blagajnika odeljenja, bira i dete koje će nositi dnevnik iz kabineta u kabinet.</para><para>Uveče, prepričavajući događaj mom suprugu, zajednički smo zaključili da nema šanse da će ovaj slučaj proći bez sankcija, i da će naš sin snositi nekakve posledice, samo nismo znali kakve. Posavetovali smo ga da ispriča istinu, ma kako ona zvučala, i da kaže razrednoj da nas slobodno pozove ako je potrebno, da joj objasnimo da zaista nije postojala nikakva loša namera.</para><para>Sutradan je bio školski dan kao i svi ostali. Jedva sam dočekala da dođe iz škole i da saznam epilog jučerašnjeg slučaja. Međutim, u školi slučaj nije niko ni pomenuo, ni primetio,  kao da se nije ni dogodio.</para><para>Prvo što sam osetila, bilo je olakšanje, ali se odmah zatim malo i ljutnuh. Nikako nisam mogla da shvatim kako je školski dnevnik mogao neopaženo da izađe iz škole.</para><para>Posle svega, palo mi je nešto na pamet: a zašto ne bi svako dete, recimo po azbučnom redu po dnevniku, donosilo kući dnevnik iz škole, i sutradan ga vraćalo. Pa da lepo mi roditelji sami našoj deci upišemo ocene. Da imamo crno na belo da su nam deca najbolja i najpametnija. Ionako mi najbolje znamo. A nastavnici da se ne muče noseći dnevnike od zbornice do kabineta i donoseći  teške odluke kome koju ocenu da daju. I da ne gube više vreme uzalud objašnjavajući nama, najpametnijim  roditeljima najpametnije dece, da nam deca ponekad zasluže i neku lošu ocenu, i neki ukor zbog vladanja.</para><para>I svi zadovoljni. I deca, i roditelji, i nastavnici.</para><para>Ako se slažete.</para>

Evolucija školskog dnevnika

<para>Prešavši u velegrad na studije, situacija se nije mnogo promenila, razlika je bila u tome što sam sobu delila ne sa sestrom, nego sa cimerkama, po raznim beogradskim garsonjerama i studentskim domovima.</para><para>Danas, kao udata žena, u braku već više od jedne decenije, davno sam poskidala te postere, ali sad mi fali spavaća soba sa francuskim ležajem i garderobnim ormarom sa ogledalima. Nekoliko puta smo već menjali adresu, i svaki put nam je po pravilu i bez greške pripala dnevna soba sa trosedom na razvlačenje.</para><para>A moji apetiti su rasli zajedno sa mnom. Davnašnju želju za sopstvenom sobom, zamenile su mnoge druge. Recimo, želela sam svoj vrt sa cvećem i začinskim biljem. Donedavno sam živela na drugom spratu u stanu bez terase, i gajila sam čuvarkuću na spoljašnjoj jedinici klima uređaja. Ipak, napredujem. Sada živim u visokom prizemlju, sa dve omanje terase ograđene belim rešetkama.</para><para>Kad je tata došao prvi put da vidi gde sam se preselila, prvo je izašao na terasu. Čovek sa sela, naučen na dvorište ispred kuće, sa pogledom na pašnjake i njive. A meni čak i ovo parče trave ispred terase pokose kad dođemo Gradskom zelenilu na red.</para><para>-K’o u zatvoru, promrmljao je više za sebe, a ja sam mu strpljivo objašnjavala da je već veliki plus sama činjenica da uopšte imam terasu, i da je baš dobro što imam i rešetke, jer se sad ne bojim lopova.</para><para>Elem, rasplinuh se ja u priči, a zapravo sam htela da vam ispričam šta sam videla na ovogodišnjem Festivalu nauke. Arhitektonski fakultet izbacio je postavku svoje ’’bašte na zidu’’. Stajala sam ispred nje kao opčinjena, zamišljajući je na sopstvenoj terasi. A evo o čemu se radi: donji delovi plastičnih flaša, u nizu, povezani, vise vertikalno, i u svaki od njih je posađen po neki cvet. Sistem zalivanja je veoma jednostavan: sipate vodu odozgo, i ona se sliva skroz do dole, do poslednje flaše, jer je svaka izbušena na dnu sa nekoliko rupica.</para><para>I tako ja rešim da okitim svoje rešetke. Izguglam malo na zadatu temu, vidim još par ideja, i prilagodim svoju viseću baštu svom prostoru.</para><para>Nije teško.</para><para>Potrebno vam je mnogo plastičnih flaša od litar ili litar i po (ja sam krenula od 12 komada istovetnih flaša od kisele vode, jer su lepe, zelene boje, čvrste, sa finim crvenim čepovima). Bilo mi je važno da mi i ’’saksije ’’ budu lepe, jer nisam bila sigurna da li će mi u njima krenuti cveće, pa čak i ako zvrje prazne, neka barem budu lepe. Sin mi je pozajmio skalpel, i krenulo je sečenje flaša na pola, E, ovde sam pribegla jednom triku sa interneta: prislonila sam isečenu flašu na zagrejanu peglu, i oštre ivice od sečenja su se pretvorile u oble.</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="32108fa0-640f-11eb-ace0-0242ac120024" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Za to vreme, moj sin je makazicama bušio rupe na čepovima od flaša. One će biti dno na našim saksijama i kroz njih će se propuštati višak vode, koji će se slivati u saksiju ispod.</para><para>Tata nam je poslao lep, tanak konopac, koji je trebalo da posluži za zmaja kojeg je pravio moj sin. Srećom, njemu nije bio odgovarajući, trebao mu je silk, tako da je meni odlično poslužio za vezivanje saksija za moje rešetke.</para><para>I na kraju, najlakši i najlepši deo – napunili smo naše saksije zemljom za cveće i čuvarkuću sa klima uređaja preselili u lepše stanište.</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="32ddcaf6-640f-11eb-bcd1-0242ac12004f" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="3281e3e4-640f-11eb-a7df-0242ac120058" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Tako smo mi postali veliki potrošači mineralne vode. Ako ste žedni, navratite. Nosim je i na posao, i služim svojim gostima uz kafu. Jer, izbrojala sam, imam mesta za 124 saksije, i to samo na jednoj terasi, drugu nisam još brojala. A ja sam okačila tek dvanaest.  Neven, muškatla i anemona čekaju svoj red. A nakon njih, bosiljak, menta i ruzmarin. Jedva čekam!</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="32ad5ee8-640f-11eb-8b93-0242ac120060" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="32a868fc-640f-11eb-9982-0242ac120015" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para>

Moja vertikalna bašta

<para>Ne sećam se da je ovako bilo ranije. U poslednje vreme svakodnevno zatičem nešto što ranije nisam. Ljudi iznose na trotoare i u parkove oko pijaca i prodaju sadržaj svojih ormara. Od stripova, knjiga, preko escajga, tanjira, činija, šoljica, do garderobe, i to od donjeg veša i potkošulja, do farmerki, haljina, košulja, džempera, jakni... svega ima na tim čaršafima prostrtim po zemlji. Za male pare prodaju svoje uspomene.  Prođeš kroz park i osetiš miris nečije kuće. Zapravo nekoliko mirisa, pomešanih, prosto neku odbojnost u meni izazivaju. Sa jedne strane odbojnost, a sa druge strane radoznalost. </para><para>Kod jednog čoveka cipele, nekoliko pari, i muških i ženskih, uglancane, poređane pod konac jedna pored druge. Zadrža mi se pogled na jednim crvenim salonkama. Jednostavne, kožne, crvene. Iskusnim okom procenih da je potpetica devetka, nije previsoka, taman. Moj broj. Strašno poželeh da su moje, iako su već nečije bile. Zastala sam, gledam ih, uzimam jednu u ruke, okrećem je. Nije iznošena, još je prilično nova. Neko iz mene progovori:</para><para>-Pošto su?</para><para>-1200 din – reče čovek ne trepnuvši, odmah je snimio da su mi se jako dopale.</para><para>Ne rekoh ništa, nego vratih cipelu, i kretoh dalje teška srca.</para><para>-Daću ti za 800, doviknu on za mnom.</para><para>Zastadoh. Još sam mu bila okrenuta leđima, i u tom kratkom momentu prođe mi kroz glavu da li je to normalno da kupim nečije cipele sa trotoara. Ipak, opet se okretoh. Vratih se, čučnuh kraj njega, uzeh ponovo cipelu. Očarala me ta cipela. Zanosna, crvena, zavodljiva. Ne mogu da opišem taj osećaj, okretala sam je u ruci, htela sam da je kupim, a bilo mi je neprijatno, kako da kupim nečiju cipelu? Neko je u njima šetao, igrao, plesao, zavodio...</para><para>-Probaj! –reče čovek videvši da se dvoumim.</para><para>Malo nesigurno, izuh desnu patiku, i na mojoj nozi zablista crvena cipela. Priznajem, bilo me sramota, u parku, na stazi, jedna noga u nečijoj cipeli, druga u mojoj patici, ali želja je bila jača od svega. Uhvatih se za novčanik, i cipele se nađoše u mojim rukama, u nekoj kesi, izgužvanoj, korišćenoj. Potrčah ka kući, ne znam čemu nagon za trčanjem, ali baš tako se dogodilo. Osećala sam se kao da sam ih ukrala, valjda sam zato trčala.</para><para>Tek kad sam došla kući, i obula obe cipele, videla sam da je leva cipela pocepana. E onda mi je baš bilo krivo, suze na oči su mi krenule. Desilo se da je to veče kod mene bio čitav savet mojih najmilijih: mama, tata, sestra, zet,  muž, deca... Zajednički smo razmatrali novonastalu problematiku, i uz pomoć malo crvenog laka za nokte i super lepka, problem je rešen.</para><para>Elem, samo sam ih jednom obula. Na neku svadbu. Crna haljina, poklon od drugarice, i crvene cipele, tuđe. Čudno. Gledala sam ljude oko sebe, mahom mlade, dvadesetak i kusur godina. Devojke utegnute, lepe, zgodne, na visokim štiklama od kojih ti se vrti u glavi. Međutim, kako je vreme prolazilo, te devojke su se menjale. Prelepe, vitke noge na visokim potpeticama, gubile su na svojoj lepoti jer su se sve mahom preobule u baletanke, a neke su se čak i izule bose. Gomila cipela kupljenih samo za tu priliku našla se usamljena pod devojačkim stolovima.</para><para>A ja sam uživala u svojim crvenim cipelama. Svaki čas mi je pogled padao na njih, dopadalo mi se kako mi izgledaju noge u crnim čarapama i crvenim cipelama. Niko nije obraćao pažnju na mene, ali ja sam blistala i uživala u tome. Bila sam lepa sama sebi. Ionako nikoga nisam poznavala.</para><para>-Starim, pomislila sam, videvši da toj bosonogoj omladini još malo pa bih mogla da budem majka. Čak nisam prepoznala pesmu koju je mladoženja posvetio mladi, iako sam frenetično aplaudirala na istu.</para><para>A kad ostarim, poklanjam crvene cipele. Samo jednom nošene.<pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="244e0802-640f-11eb-b7a2-0242ac12005f" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para>

Crvene cipele

<para>Moji prvi susreti sa sarmom vezani su za moje rano detinjstvo, u sredini gde se podrazumevalo da se sarma sprema za svako slavlje ili praznik. Sećam se da sam, kao i sva deca iz komšiluka, razmotavala liske kupusa i jela samo meso iz sarme, a viljuškom gurala kupus u jednu stranu tanjira, obično na onu na kojoj su na klupi ili stolici pored mene za sofrom sedeli mama ili tata, obično mama. Sećam se da smo je jeli klot, bez ikakvog priloga i ikakve salate, podrazumevalo se da je ona sama sebi dovoljna. Uz nju je služena samo proja, koju ja kao mala nisam volela. To je bilo u vreme kada sam mislila da su Futog, Ivanjica i Rajac veličine Rusije, jer kako drugačije objasniti tone i tone kupusa, krompira i luka sa tih područja.</para><para>Moji vidici prošireni su tek kad sam odjezdila iz rodnog gnezda u velegrad i u studentskoj menzi se susrela sa sarmom koja je poslužena uz krompir-pire, i to mi se jako dopalo. Sećam se izgleda te sarme – velika, uvijena u debelu lisku kupusa, beličasto-zelenkaste boje, ne vidi se šta je u njoj dok je ne presečeš. Ni nalik onim malenim, zlatnožutim, kroz koje se providi meso, kakve sprema moja mama. I te studentske sarme su mi ostale u neizbrisivom sećanju, jer su pojedene u najboljem društvu na svetu, uz žagor studenata i zveckanje žetona za escajg, u prepoznatljivom mirisu studentske menze i iščekivanju rezultata sa kolokvijuma.</para><para>Mene mama nije ni učila kako se sarma sprema, jer sam bila druga kćerka po redu, još uvek mala i nezainteresovana za kuhinju, tako da je mojoj šest godina starijoj sestri pripala čast otkrivanja tajne mamine sarme.</para><para>-Suuuper, suuper, govorila je mama mojoj sestri u njenim prvim pokušajima umotavanja sarme, koji uopšte nisu bili toliko loši, ali nedovoljno dobri da zadovolje kriterijume kalibrisanih sarmi moje mame. Znali smo, kad god razvlači to ''Suuuuper'', to znači baš kontra. Kod mame su sve sarme morale biti podjednake veličine i dobro zategnute, po definiciji čuvene Spasenije Pate Marković u Velikom narodnom kuvaru – veličine jednog zalogaja, ne duže od 4cm i ne deblje od 2cm. Posle smo je zatekli u kuhinji kako krišom razmotava sarme koje je savijala moja sestra i savija ih po svom. Dobro, nisu ni kod mame bile baš 4cm sa 2cm, ali bile su male i jednake.</para><para>A ja nisam u tom fazonu. Volim kad su sarme različitih veličina, pa svako može da bira da li će dve manje, jednu veliku, jednu veliku i jednu malu… Ja obično uzmem jednu manju, da probam, pa ako mi se dopadne, posle nje grabim veću.</para><para>Ipak, najbolja sarma koju sam ikada jela je sarma babe Milanke, babe mog, u to vreme, budućeg supruga.</para><para>Ne sećam se tačno kako sam zaprošena, znam da nije bilo nikakvog padanja na kolena i prstenja, i znam da me je više puta zaprosio, na veoma romantičnim mestima, poput lifta i gradskog prevoza, i da nikad nisam znala da li je ozbiljan ili se šali. Možda zato imam stečeni strah od lifta i saobraćaja?  Nisam ni ja neki romantik, evo javno priznajem, više volim da dobijem flašu dobrog pića nego buket cveća. Sad se setih i mog prijatelja Miodraga, kojem kad ponudim kafu, on kaže da neće, jer ''ne vata''. Dovoljan znak da isključim šporet i da nam sipam po rakijicu.</para><para>Bilo kako bilo, vrlo dobro se sećam da sam imala ispit pre braka u vidu spremanja sarme, jer je mom izabraniku u to vreme, a i danas nije mnogo drugačije, sarma zauzimala mesto broj jedan.</para><para>Malo po osećaju, više po babinim instrukcijama, napravih sarmu i dobih čistu desetku. Evo šta me baba naučila:</para><para>-kako se liske pripremaju za savijanje (<emphasis>isperi je i iseci debelu žilu na listu</emphasis>),</para><para>-kako se sprema dolma (<emphasis>proprži crni luk, celer, sitno seckanu slaninu, dodaj mleveno meso, dinstaj samo dok ne promeni boju, ubaci pola šake pirinča, pa u prohladjenu dolmu ulupaj jedno jaje</emphasis>),</para><para>-kako se sarma savija (<emphasis>liska veličine dlana na levi dlan, dve kašike fila na donji deo, levu i desnu stranu lista savij ka unutra ali nakoso, zarolaj drugom rukom do kraja i ćušni krajeve unutra</emphasis>).</para><para>Naučila me i kako se posred lonca, zamašćenog mašću i obilato posutom alevom paprikom, pravi tanak čunak od suvih rebara i slanine, i kako se sarma slaže u krug oko čunka. I još mnogo sitnih caka, u vidu začina (biber, nana, lovor), dužini i načinu kuvanja (celu noć)… Tako se ja spremih za udaju. A od mame sam naučila da se sarme <strong><emphasis>moraju </emphasis></strong>prebrojati. Ako ne znaš koliko si sarmi spremila, bolje da je i ne spremaš.</para><para>-Koliko si sarmi spremila?</para><para>-81! A ti?</para><para>-Ja 102…</para><para>Kao da smo na takmičenju.</para><para>Sarma, kao nijedno drugo jelo, ume da izazove čitave polemike. Evo nekih tema koje u određenom društvu treba izbegavati jer mogu da izazovu žučne rasprave:</para><para>-koliko treba da bude kiseo kupus,</para><para>-koliki treba da bude udeo svinjskog, a koliki udeo junećeg mlevenog mesa,</para><para>-može li se koristiti samo juneće meso,</para><para>-kolika treba da bude veličina sarme,</para><para>-da li može da se sprema sa uljem ili mora mast,</para><para>-koliko pirinča se stavlja u dolmu,</para><para>- stavlja li se luk u dolmu,</para><para>-koliko se dugo kuva,</para><para>-zapržava li se,</para><para>-dinsta li se meso ili se puni sirovim…</para><para>Mišljenja sam da jedinstven recept za sarmu i ne postoji, nego da postoji mamina sarma, bakina sarma, Ljiljina sarma, Gagina sarma, Perina sarma…meni je svaka drugačija, još nisam probala dve iste iz dva različita lonca. Sarma je definitivno jedan od onih recepata kod kojih glavnu ulogu igra ruka onog koji je sprema.</para><para>Jedne godine, dok smo radili u Grčkoj, i živeli u suterenu jednog hotela koji je bio krcat engleskim turistima, moja sestra koja nam je došla u goste, donela je sarmu koju je imala u zamrzivaču. Podgrevajući sarmu, iz suterena je na više spratove počeo da se širi miris, nepoznat engleskim nozdrvama. Uskoro su nam dva stranca zakucala na vrata.</para><para>-Izvinite, morali smo da dođemo i da vas pitamo, šta to kod vas tako lepo miriše?</para><para>-To je sarma, rekosmo.</para><para>-Sarma? Šta je to – sarma? Kako se to pravi? Upitaše znatiželjno.</para><para>-To je kupus koji se posoli i stavi u vodu i ostavi se mesec dana, a onda se listovi napune mlevenim mesom i skuvaju se, objasnih na engleskom kako sam umela, u najkraćim crticama.</para><para>-Ali taj kupus će se pokvariti? – začudiše se oni.</para><para>-Upravo u tome i jeste poenta! Nasmejah se i pozvah ih na ručak.</para><para>I tako je sarma koja je doneta iz rodne grude kao lek protiv nostalgije, podeljena sa Englezima. Malo je reći da su bili oduševljeni. Kažu da nikada ništa lepše nisu jeli. Sigurna sam da pamte taj dan i prepričavaju ga. Sarma je prosto takva – nezaboravna.</para><para>Moj dobri drugar Nemanja, inače izvrstan kulinar, kaže da voli kad spremi sarmu i stavi je da se kuva, da sačeka prvi ključ iz lonca, pogasi sve ostale uređaje u kući – telefon, računar, TV i sve ostalo što može da ga ometa, onda zažmuri i uživa u krčkanju sarme dok ga ona uspavljuje svojim ''buć-buć…''- i tako celu noć. A ima ne mali broj ljudi koji ne podnose miris kuvanja sarme u svojoj kuhinji. Ja nisam jedna od njih. Ja sam od onih koji ne bi imali ništa protiv da ih pogodi neki sarmagedon – sarma veličine Teksasa.  Samo da budemo upozoreni na vreme, da ispečemo i proju.<pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="cb60f804-640d-11eb-9b09-0242ac120049" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para>

Raskupusani sarmoari

<para>  Potrudim se ja i za svoju slavu. Prvo danima listam recepte, u potrazi za dobitnom kombinacijom. Počnem ranije da pravim kolače, pa ih stavim u zamrzivač. Tako imam više vremena da im se posvetim.</para><para>  Prvi izbor ove godine pao je na Pomoravkine <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/789686/">breskvice</ulink>. Pekmez od šljiva, domaći. Jaja, brašno – toga uvek ima u kući. Rum - bio poodavno na akciji u marketu i završio naravno u mojoj korpi, mada tada breskvice nisu bile ni u tromesečnom planu (akcijama ne mogu da odolim). Pripremim sve potrebno od materijala I naoštrim se da ih napravim najbolje sto umem. Umesim testo, odmorim ga u frižideru, postavim pleh pek papirom i… onda mi se pridruži desetogodišnja ćerka. Hoće da mi pomogne. Posumnjah u njenu umešnost valjanja  kuglica, ali ona videvši alatku koju je koristila Pomoravka, znajući da i mi imamo istu, uze je iz fioke i uvalja kuglice identične jedna drugoj, i pobi po lepoti onih nekoliko mojih.</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="8da84256-640d-11eb-ad22-0242ac120035" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Kad je došlo vreme za dubljenje kuglica, dok sam pokušavala na fin način da odvratim ćerku od breskvica, jer je bilo još dosta posla oko njih, samim tim i još dosta šansi da se upropaste, mada je prvu rundu dobila, stigao je i moj sin sa treninga.</para><para>-Uuu, breskvice! Viknu radosno i pljesnu rukama. Mogu li da vam se pridružim? Ufff! Šta sad? Setih se kako su mi pre nekoliko godina ‘’pomagali’’—pa sam pola kuglica pobacala jer su bile izdrobljene  ili probušene. U panici, zaboravih da su sada tih nekoliko godina stariji. Grozničavo sam razmišljala na koji način da ih udaljim od pravljenja breskvica, a da taj način bude suptilan. Najbolje što sam na brzinu smislila je sledeće:</para><para>-Dobro, dubićemo kuglice, ali ko probuši kuglicu dobija jedan minus.Tri minusa su diskvalifikacija. Dok sam to izgovarala, u sebi sam brojala – tri njene i tri njegove to je šest, znači samo tri breskvice ću da žrtvujem, a i vuk sit i ovce na broju… Prihvatili su moja pravila sa osmehom, čak im je bilo i zabavno što smo u mešenje kolača ubacili i malo takmičarskog naboja. Razmahale se vredne ručice po stolu, ispronalazili razne alatke za bušenje, na čelu sa poklopcem za flašu i burgijom od vadičepa. Sa strepnjom sam gledala ta njihova oruđa bušeći polovine breskvica mojim nožićem i paf – napravih rupu. Odnosno, napravih prvi prekršaj. Nasmejasmo se svi, mada mi, moram da priznam, nije bilo po volji.</para><para>-Mama, imaš još samo dva puta fore da pogrešiš, rekoše mi šeretski. Kao da ja to ne znam. Vec malčice iznervirana, ubrzo napravih i drugi prekršaj. Vidim ja da ću da budem izbačena iz igre, a nikako to nisam smela da dozvolim. Uspaničeno dopunim pravila igre, dajući sebi za pravo da broj prekršaja povećamo sa tri na pet. Slatko su mi se smejali dok su sa sporadičnim greškama koje nisu vredne pomena, bušili polovine keksića I punili činiju. A meni ubrzo puče i peti. Šta ću, morala sam da poštujem pravila koja sam sama izmislila. Sedela sam za stolom skrštenih ruku i gledala kako iz njihovih šakica izlaze savršeni šampinjončići. Morala sam opet nešto da izmislim, druga tura tek ispečenih keksića u drugom plehu je tek čekala na red.</para><para>-To je samo važilo za prvi pleh, za drugi imamo novih pet prekršaja, snađoh se.</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="79fc4ed2-640d-11eb-9ba3-0242ac120056" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="7669bdae-640d-11eb-b2b8-0242ac120015" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Posle njihovih kraćih konsultacija, ipak mi vratiše moj nožić i ja nastavih da bušim, srećna što sam se vratila u igru. Prvi keksić koji sam upropastila, zdrobila sam ispod stola u levoj šaci da ne vide deca, i opet da ne vide ubacila mrvice u tanjir. I tako sam dva puta neopaženo prošla. Ali stigoh do kraja drugog pleha.</para><para>Punjenje i farbanje breskvica prepustih njima. Uvidela sam da mi je ovog puta mesto na rezervnoj klupi. Već gotove uvaljah u šećer – to zaista nije nikakva umetnost.</para><para>Na kraju balade, 62 prelepe breskvice su se šepurile sa pleha.</para><para>Bila sam prezadovoljna.</para><para>Jedino što nam je ostalo više mrvica nego što je trebalo za fil, što su bile uglavnom moje zasluge.</para><para> I tako sam dobila još jednu lekciju od moje dece.</para><para>Sledeći moj izbor bili su čuveni <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/kresenti/">Krešenti</ulink> (posle sam po slikama na coolki  videla da nisam jedina koja ih je sparivala sa breskvicama, izgleda da postoji neka magična privlačnost između krešenata i breskvica). Recept godine, preko hiljadu komentara i slika u galeriji… pa to mora da se proba, pomislila sam.</para><para>Prva tura – pogolemi i malo prepečeni. Tjah! Kako ću ih pred goste… možda su tvrdi - preplaših se malo nekim komentarima.</para><para>Druga tura – san snova. Beli, prhki, kao oblačići, znala sam da baš takvi treba da budu.</para><para>Treća tura – opet san snova.</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="78a23ee8-640d-11eb-aa84-0242ac12003b" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>  Dok sam se divila svojim krešentima, već zaboravljajuci na prvu, probnu turu, utešena izgledom druge i treće, zapade mi za oko divna fotografija koja je taj dan bila slika dana – <ulink url="https://www.coolinarika.com/slika/2352611/">Sanjine vanilice od Inke</ulink>. Slika me odvede i do <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/1038649/">recepta</ulink> i tamo me dočeka hladan tuš. Znate ono kad pročitate ili vidite nešto što uopšte nije trebalo da saznate baš u tom trenutku. E tako ja saznadoh od naše drage Inke, od koje mnogo može da se nauči, da bi mast trebalo preprati u sedam voda da kolači ne bi povukli ukus na čvarke. A Zoini krešenti i njene vanilice imaju nešto zajedničko – a to je mast u testu. Ja moju, naravno, nisam ispirala. I odmah su proradili u meni razni strahovi – šta ako su moji lepotani, moji krešentići, tvrdi i ako se osećaju na čvarke? A pravila sam ih u vreme bozićnog posta, znači probaću ih tek za Božić ili dva dana kasnije, za Svetog Stefana, našu slavu.</para><para>  Strpeh se nekako do Božića, kad smo porodično imali Svečano isprobavanje slavskih kolača i dodeljivanje laskavih titula koji od njih je najbolji, koji je drugi po redu itd. Među ovim kolačima našla se i prva tura krešenata i poneka, malo probušena, breskvica. O svojim strahovima što se tiče krešenata, nisam nikome pričala. Kad tročlana komisija u sastavu ćerka-sin-muž stigoše do krešenata, ja za trenutak prestadoh da dišem, očekujući njihovu reakciju. Nastalo je opšte oduševljenje.</para><para>-Tope se u ustima! – rekoše deca.</para><para>-Fenomenalni su! – reče muž.</para><para>-A znaš šta mi se najviše sviđa kod njih? – dodade on dok je uzimao još jedan.</para><para>-Šta? – upitah dok je osmeh olakšanja razvlačio moje usne.</para><para>-To što se osećaju na mast! - Ispali on.</para><para>Potonuše moje lađe. Kad je video moja obešena ramena, ispričah mu celu priču. On se nasmeja.</para><para>-Ma šta je tebi, zato što me podsećaju na vanilice, baš zato mi se toliko sviđaju, kakvi te čvarci spopali!</para><para>Skupih hrabrost i zagrizoh jedan. Čoveče! Topi se u ustima, a ukus predivan.</para><para>Zbogom moji strahovi. Bilo ih je u ovim redovima koliko hoćeš, a svi neopravdani.</para><para>  Bilo je tu pored krešenata i breskvica i <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/794389/">Milynih ruskih kapa</ulink>, i <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/rozen-plus-kolacici/">rozen plus od hatshepsut,</ulink> sa koje mi se odvojila glazura, i nezaobilazna reformica, za koju mi se prepekoše lešnici jer sam pričala telefonom sa sestrom, i minjoni… Jeste da nisam prala mast u sedam voda za krešente, ali sam sasvim sigurno na ruske kape stavljala sedam glazura, dok napokon nisu izgledale kako sam želela. Posle xy neuspelih pokušaja šaranja belom i crnom čokoladom, završili su posuti rendanom belom čokoladom.</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="76c28dc6-640d-11eb-b615-0242ac12003b" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>  Na našem porodičnom rangiranju kolača, posle reforme prema kojoj ne ume da bude objektivan, moj dragi je, misleći na krešente, važno izjavio da visoku drugu poziciju zauzimaju Komančerosi.</para><para>Sve u svemu, nikad mi nisu ispali bolji kolači za slavu.</para><para>To kažem svake godine.</para>

Sitne muke sa sitnim kolačima

<para>Ideš li ti na rođkas?</para><para>Čiji?</para><para>Pa Dragog kamena, kako čiji...</para><para>A gde slavi?</para><para>U kafeu Rock Intermezzo.</para><para>Ludi kamen se lupi po glavi. Nije ga čak ni zabolelo - ipak je on kamen.</para><para>Skroz sam zaboravio! Ova moja luda glava! Hvala ti što si me podsetio!</para><para>I otrča da kupi poklon.</para><para>Za to vreme, u Rock Intermezzo kafeu već se okupljalo staro društvo.  Kamen temeljac i Kamen spoticanja sedeli su jedan do drugog ispijajući prvo piće. Kamen mudrosti seo je preko puta njih. Ubrzo je u kafić ušetala i Srce od kamena, a za njom i Ludi kamen. Dragi kamen je sedela u čelu stola, u haljini boje rubina.</para><para>Srce od kamena se osvrte oko sebe.</para><para>-A gde su ostali?                  </para><para>-Nisam sve zvala. Zubnog kamenca i Kamena u bubregu nisam htela da zovem. Šta će mi, reče slavljenica.</para><para>-Pa jes’, šta će ti. Mada, oni uglavnom dodju nepozvani.</para><para>-Ti si se baš ugojio, reče Srce od Kamena Ludom kamenu.</para><para>-Jesam... desetak kilograma. To je zbog prirode posla. Znaš, nije lako ići sa svadbe na svadbu. Mnogo se jede. Ali odlično zarađujem. Iz nekog razloga, ljudi ne štede kad se venčavaju.</para><para>-A šta tačno radiš?</para><para>-Radim na venčanjima. Moj posao je da mladenci stanu na mene.</para><para>-Svašta, reče Kamen mudrosti. Ljudi su baš čudni. Rade lude stvari, a onda nas nazivaju ludim.</para><para>-A gde ti radiš? Okrete se Ludi ka jednom starom prijatelju kojeg dugo nije video.</para><para>-Ja sam kamen za pete, reče ovaj.</para><para>-Šta? Zar nisi ti završio fakultet?</para><para>-Jesam... ali znaš i sam kakva je situacija. Nisam mogao da nađem posao, bilo je daj šta daš. Nisam hteo da odem u inostranstvo, možda je trebalo... Zamisli se malo, pa nastavi: -Ali ja sam kamen, pripadam ovoj zemlji, ako odem, okrnjiću je.</para><para>Njegovo glasno razmišljanje prekide  vesela družina morskih kamenčića. Uglavnom studenti. Završili sezonu na plaži, i sad se spremaju za oktobarski ispitni rok. Naručiše turu pića uz glasan smeh i razgovor, i odoše dalje.</para><para>Iz zvučnika su gruvali Rollingstonsi - <emphasis>Miss you</emphasis>. Zvecnuše čaše. Društvo nazdravi Dragom kamenu.</para><para>Kamen spoticanja diskretno zamoli kamenbara da promeni muziku. Žarko je želeo da čuje pesmu <emphasis>’’Zbog tebe bih tucao kamen’’</emphasis>. Znao je da će Dragi kamen da shvati poruku. Godinama mu je bila tiha patnja. Oduvek je želeo da bude njegova, ali mu je izmicala.</para><para> -Ko me jednom dobije, želi zauvek da me ima. To ume da dosadi, promrmlja Dragi kamen kad je čula pesmu, i ne gledajući u Kamen spoticanja.</para><para>-To je zato što si ti sama po sebi poklon, ubaci se opet Kamen Mudrosti.  – Retke su takve žene.</para><para>-Nego, da vidim poklone, nastavi ona glasnije, praveći se ona da ga nije čula.</para><para>Ludi kamen izvadi Roki bombone.</para><para>Srce od kamena donela je kameni puder.</para><para>Našao se tu i kameni cvet, i Bajagin Plavi safir.</para><para>Na redu je bio Kamen temeljac  sa svojim poklonom.</para><para>-Moj poklon je iznenađenje. Ali, nisam mogao ovde da ga donesem. Moram da te odvedem tamo. U stvari, sve vas vodim.</para><para>-A gde? Upita kamenje već se spremajući  da krene sa Kamenom temeljcem.</para><para>-U Galeriju <ulink url="https://www.coolinarika.com/clanak/lets-rock/"><strong><emphasis>Let’s Rock</emphasis></strong>.</ulink> Vrhunska izložba. Grupa  izlagača. Organizator - Rocklagija. Raspametićete se kad budete videli šta su pripremili. Inače, i oni slave rođendan.</para><para>-Temeljac, ako si ti rešio tamo da nas vodiš, i ako se tebi dopada, vidim ja njima još mnogo rođendana!</para><para>-Pa onda, nek’ im je sa srećom! ’Ajd’ uzdravlje! </para>

Rođendanska

<para>Pet sati ujutru. Ponedeljak.</para><para>Tresnem onaj telefon, odbauljam prvo do šporeta, stavim kafu, pa u kupatilo. Pljuskam lice hladnom vodom, još uvek ne verujući da je ono od malopre bio san, toliko je bio živ.</para><para>Izlazim iz kupatila. Voda na šporetu vri. Otvaram kutiju sa kafom, a iz nje me gleda dno, čisto kao suza, ko da nikad u životu kafe u njemu nije bilo. Gleda me i cereka se. Brže bolje zatvorim onu kutiju, i još brže prospem onu vrelu vodu u sudoperu. Kafa? Ma kakvi. Ne, hvala. Ne pije mi se uopšte, ubeđujem sebe, dok moja ja vapi za bar jednim gutljajem.</para><para>Stižem na posao. Tačno je šest sati. Uključujem peći, uranjam u miris testa. Kiflice, kroasani, pite. Omamljena mirisima, i ne primećujem da sam umesto dvadeset kiflica sa pekmezom i dvadeset kiflica sa kremom, stavila da pečem četrdeset kiflica sa kremom. Valjda zbog one kafe koja se nije dogodila. Da bar stavih četrdeset sa pekmezom, one mnogo bolje idu! Šta ću sad? Uspaničeno već računam u glavi koliko je to para, jer ću verovatno morati iz svog novčanika da ih ubacim u kasu. Ali meni se ne jedu kiflice! Pije mi se kafa! Vrišti ona razmažena ja iz mene. Ućutkujem je i smirujem koliko umem, dok valjam one kiflice u šećer u prahu. Ne vredi, ona se i dalje dere. Šaljem je u prodaju, nadajući se da će tamo malo da dođe k’sebi.</para><para>Dok se mrzovoljna furija koja nije popila kafu pravila fina nabacivši osmeh od uveta do uveta i objašnjavajući mušteriji bezbrojne prednosti kiflica sa kremom u odnosu na one sa pekmezom od višanja, krajičkom oka spazih na sebi uporan pogled muškarca koji je sedeo napolju u lokalu do mog i jeo neki kineski fast food.</para><para>’’Još jedan naloženi’’, šapuće mi ona što jutros nije popila kafu, hranivši svoj ego. Poverovah joj, podigoh nos, nabacih najprezriviji pogled koji imam, prvo namerno izbegavajući njegov pogled, a onda se moja prezrivost u očima kao slučajno suoči sa njegovim pogledom.</para><para>’’Je l’ ovo vaš kombi?’’ – Upita me on ravnim glasom.</para><para>’’Jeste’’, promucah, a moj ego se skljokao momentalno od tona njegovog glasa.</para><para>’’Možete li da ga sklonite, ne mogu da izađem kolima od njega?’’</para><para>Postiđena, otrčah na sprat kod Mirka koji je dovezao robu kombijem da mu kažem da se pomeri.</para><para>’’E svaka ti čast kako si to primetila, imaš oko sokolovo’’, reče mi Mirko dok je silazio sa ključevima u rukama (pobrah bar te lovorike, iako nezaslužene, ali ko te pita).</para><para>Onda je došao majstor da fiksira napolju postolje od suncobrana za beton, da ga ne bi neko, eto, odneo. Kao da je lako ukrasti postolje za suncobran. Ja znam koliko je težak, sto tona ima, morala sam danima da ga unosim i iznosim iz radnje. Ma ne bi ga niko, čak ni do kola, nosio. Ako bi ga i odneo, toliko je težak da bi mu probio dno automobila i ostao na putu i izazvao lančani sudar.</para><para>Elem, uvrnuo je majstor to postolje za nekih desetak minuta. Zapitala sam se, dok mi je solio pamet koliko smo daleko od Japana, i koliko je kod nas teško zaraditi za hleb, a ja mu sa razumevanjem klimala glavom, zašto nije došao bar deset dana ranije, da se ne kilavim danima. Bolje ikad nego nikad, pomislim, dok sam mu davala kovertu u kojoj je bila moja dupla dnevnica Uz kovertu mu ubacih u kesu i nekoliko onih kiflica sa kremom. Sad mi je za unošenje i iznošenje ostao samo suncobran prečnika ne-pitaj-me-koliko metara, koji me zamalo pre neko veče nije ubio. Srećom, preživela sam, ali nije i moja omiljena mindjuša, jer me opalio po glavi i katapultirao moju mindjušu u obližnji šaht.</para><para>Nekako dođe i kraj smene. Očajnički sam vapila za pivom. U samoposluzi, belgijska piva na akciji. Rešim da se častim jednim trapistom, Chimay blue, recimo. Sad sam u fazonu  otkrivanja ejlova, sa lagerima sam davno na ’’ti’’. Imaju Chimay blue, ali nemaju ’ladan.</para><para>’’Ladimo samo domaća piva’’, rekoše mi.</para><para>E neću domaće pivo. Hoću belgijsko. Neću danas više da budem u Beogradu. Dosta mi je. Odoh. Hoću da idem, eto, baš u Belgiju. Uzmem ja onaj Chimay blue, dođem kući, stavim ga u frižider, i pravim se da sam u Belgiji. A dok čekam da se o’ladi, pišem ovaj članak, da mi brže prođe vreme. Piše da se pije na temperaturi od 8 do 14 stepeni. Strpeću se do tih 14.</para>

Jedan ponedeljak

<para>Dok čekam na kasi u samoposluzi da platim, svedok sam situacije koja mi je već poznata od ranije.</para><para>Kasir - Toliko i toliko dinara.</para><para>Kupac – Ali tamo na rafu piše niža cena.</para><para>Kasir – Sleže ramenima i pokušava da objasni da je cena sa koda merodavna i da mora toliko da naplati.</para><para>Kupac naglas zaključuje da zaposleni u radnji nadmudruju potrošače tako što na proizvode lepe niže cene nego što zaista jesu.</para><para>Kasir ne može da ga ubedi u suprotno.</para><para>Kupac plaća i ljutito odlazi.</para><para>Istina je obično u tome da je proizvod slučajno pomeren, verovatno od strane kupaca, na neko drugo mesto, udaljeno svega desetak centimetara, gde stoji neka druga, niža cena, za neki drugi proizvod. Ali to nije zanimljivo. Izostala je teorija zavere. I potencijalna tema za uz kafu sa komšinicom.</para><para>Često već unapred imamo stav da trgovac želi da nas prevari. I onda smislimo prevaru i tamo gde je nema.</para><para>Znam ljude koji kod kuće mere robu koju donesu sa pijace, da provere da li im je možda prodavac zakinuo na gramaži. I sama sam to nekoliko puta uradila.</para><para>I onda se pitam – a gde je nestalo poverenje? U kojoj krivini je i kada zalutalo, otišlo na jednu stranu, napustilo čoveka, a ostavilo da mu društvo prave sumnja i nepoverenje? I zašto?</para><para>Ne znam odgovor, ali znam jednu bajku u kojoj nema mesta za sumnju i nepoverenje.</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="aa177148-640b-11eb-92ca-0242ac120062" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Bio jednom jedan čovek po imenu Dragan. Radio je u jednoj velikoj fabrici kao metalofrezač.  Ko ne zna šta je to metalofrezač, kao ja, ne mora ni da zna, to nije ni važno za ovu bajku. Jednog dana, morao je da napusti svoj posao, što je bila sudbina mnogih njegovih prijatelja i sugrađana. Dani slave velike bogate fabrike koja je hranila skoro ceo grad, polako ali sigurno postali su prošlost. Oronula i opustela, ispraćala je radnika po radnika. Dobio je Dragan neku otpremninicu, uzeo svoju ženu za ruku i odveo je nedaleko od grada, u jedno lepo selo na rečici Obnici. Selo se zvalo Zlatarić. Iako pred penzijom, njegov život je tek počinjao. Ni manje ni više nego u – vodenici. Metalofrezač Dragan Živanović postao je Vodeničar Dragan Živanović. Mašinu za kojom je radio, zamenila su dva vodenička kamena. Gradsku vrevu zamenio je poljoprivrednim gazdinstvom. Ubrzo je shvatio, iako je ovo bajka, da ne može da bude na dva mesta u isto vreme, tj. da ne može da bude i u vodenici i na imanju. Razmišljao je i razmišljao kako da zadrži vodenicu koju je uzeo pod zakup, a da njiva ne trpi. Stizao je on i da samelje I da poore, ali nije stizao da proda brašno koje je mleo, jer su ljudi po čitav dan dolazili u vodenicu da kupe brašno, a on je imao i drugih poslova koji su ga čekali. Da plaća radnika – nije bio u mogućnosti. Da zaključa vodenicu – ne ide, brašno je to, hleb naš nasušni, nije to bombona, pa ako ima-ima, ako nema, nema veze… to Dragan nije hteo i nije smeo da dozvoli. A vodenica kraj magistralnog puta, ne može da stavi radno vreme, opet ne ide, ljudi voze tuda po čitav dan. Njegova želja da svako ko svrati, ne nastavi put bez brašna, bila je ogromna. I onda je rešio – otključaće vodenicu i kad nije tu. Razmerio Dragan brašno u kese od po dva kila, uredno ih složio na police, napisao cenu, zalepio na zid, zajedno sa porukom da se posluže sami i plate ako imaju, bez obzira što vodeničar nije tu. Ako nemaju, nek’ donesu kad budu imali. Ili, ako su doneli žito da melju, neka ostave, i biće samleveno. U jedan kraj vodenice stavio drvenu kutiju na kojoj je napisao <emphasis>Kasa</emphasis>, ostavio nešto sitnine, da imaju ljudi, da uzmu kusur ako nemaju sitno da plate. I tako je počela Draganova lekcija o poštenju i poverenju. Kaže da je poštenje isto što i drago kamenje. Da je svaki čovek čuvar svoje časti. Da se život i poverenje mogu samo jednom izgubiti. A ako neko hoće da se obruka zbog kilo brašna – neka mu bude. Niko nije propao zbog kile brašna. Ako neko uzme da nahrani decu, a nema da plati, neka uzme, to razume. Kad bude imao, platiće. Njegov moto je <emphasis>Uzmi sam i plati ako imaš.</emphasis></para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="aa00ced4-640b-11eb-99a6-0242ac12004b" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Kažu da nikad, za više od deceniju poslovanja, Dragan nije imao manjak u svojoj kasi, nego samo višak.</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="aa38c8ca-640b-11eb-b0aa-0242ac120026" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Kažu da je njegova knjiga utisaka koja se nalazi u vodenici, prepuna prelepih, toplih poruka. U njoj su zabeležene impresije putnika namernika koji su se, slučajno ili namerno, našli u Draganovoj vodenici i nisu mogli čudom da se načude kad su videli da vodeničara nema, a brašno i kasa naizvolte. Neke od poruka su i: ''<emphasis>Čika Dragane, ostavili smo ti i za pivo''</emphasis>, ili: ''<emphasis>Dragane, doneću sutra pare, nisam imala kod sebe, uzela sam dva kila… ''</emphasis></para><para>Kažu da nema jednu, nego dve vodenice, i da nijedna nije njegova, nego obe pod zakupom.</para><para>Kažu da kasno leže, i ustaje u cik zore.</para><para>Kažu da gaji veliku ljubav prema proslavljenom košarkašu Draženu Dalipagiću, i da su mu prijatelji jednom upriličili iznenađenje, pozvali Praju da dođe, a on, ljudina, kad je čuo o čemu se radi, rado se odazvao. Došetao u vodenicu, kucnuo na vrata i pitao zabezeknutog Dragana: ‘<emphasis>’Dobar dan, imate li brašna na prodaju?’’</emphasis> Kažu da ga je oduševljeni Dragan počastio kako dolikuje, kajmakom, projom, duvan čvarcima i prokulama iz zemljanog lonca. I kažu da je svom prezimenu Živanović, dodao i prezime Dalipagić, i da ljubomorno čuva loptu i dres koji je od njega lično dobio.</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="ab32cc4e-640b-11eb-85bc-0242ac120055" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Kažu da je njegovo  brašno sa potočare nadaleko poznato po svom kvalitetu, i da: <emphasis>Ko jednom kupi, opet se vraća.</emphasis></para><para>Kažu da je jednom jedan lopov ukrao iz Draganove vodenice svo brašno i sve pare, ali ni do puta nije stigao, a brašno se pretvorilo u pesak, a pare u salvete.</para><para>Sve to pričaju ljudi, i još koješta što ne znam, a htela bih. Išla sam i ja da upoznam vodeničara Dragana. Dočekao me kao pravi domaćin, mada nije ni bio tu. Uredno sam uzela brašno, ostavila novac u kasi, iškljocala nekoliko fotografija, i dugo gledala i upijala u pamet i dušu poruke i slike po vodenici i nije mi se iz nje izlazilo.  I napisala ovaj članak. I slagala da je ovo bajka. U stvari, slagala da je ovo bajka, i izmislila ono o pesku i salvetama. Izvinite. </para>

Brašno sa dušom

U vodenici

Na zidu vodenice

<para>Vodeničar Dragan sa mojom kćerkicom.</para>

Vodeničar Dragan

<para>-Koji dogovor?</para><para> Pravila sam se blesava dok sam bezobrazno uživala u senci razočarenja koja mu pređe preko lica.</para><para>-Ah, da, KST! Prekidoh ga još dok je brojao u sebi do deset.</para><para>-Naravno da važi. Vidimo se.</para><para>I eto nas na Bulevaru. Dok ulazimo u maleno neugledno zadnje dvorište Elektrotehničkog  fakulteta i prilazimo sklepanoj kućici u kojoj se kupuju karte trešti Cacadou look i poručuje – ‘’<emphasis>Tako je lako zaljubiti se’’.</emphasis></para><para>A mi se već zaljubili.</para><para>Onako, školski, do ušiju.</para><para>Čista hemija. Baltazarova  laboratorija. Sa retortama i epruvetama koje se puše. Obojeni program u Laboratoriji zvuka. Eksplozija boja. A iz epruveta izleću šareni leptirići. I odleću u dunavska i zemunska svitanja. Kriju se po gardoškim stepeništima. Jure se po Gospodskoj ulici. I svi do jednog odleteše prema Keju. Opkoliše klupu na kojoj smo sedeli, još pre KST-a, onda kad smo prvi put bili na nekom splavu do fajronta, pa nam se nije još rastajalo. Pa odatle pohrliše u naše stomake. I tu se nastaniše. Nemirni k’o lišće na vetru. Ne možeš od njih ni jesti, ni spavati, ni misliti na bilo šta drugo. Možeš samo da im se prepustiš, da dozvoliš  da ti se kovitlaju po stomaku toliko da osećaš kako su ti i grudi male i srce hoće da iskoči iz njih. Pa ti se čini, nemaš vazduha dovoljno. Sve ti pokupiše ti leptirići  što vitlaju bez reda, neumorno, ne daju ti da predahneš, da zastaneš, ni da se zapitaš šta ti se to i zašto dogodilo. I sve ti dosadno i besmisleno ako niste zajedno.</para><para>Kretosmo. Hladno je. Uvlačim ruku u njegov džep. Njegova ruka je već unutra, prsti nam se susreću i čvrsto se prepliću.  Lepo mi je. Pevala bih. Smeje mi se. Ne želim da se rastajemo. Ne želim da mi ikada pusti ruku. Stisak ne popušta, ni moj ni njegov. Prepustismo se nemom  govoru naših ruku. (Mi se i sad stisnemo kao nekada. Mada je bilo ratova. I pobeda. I poraza).</para><para>I ko zna zašto sam ja o ovome razmišljala dok smo se ovih dana na ovim stranicama prolećno razigravali kolačićima od sedam kora. Pa kad već mesim kore, rešim da uz kolačić prikačim pomenutu pesmicu ‘’<emphasis>Tako lako’’</emphasis> sa kratkom posvetom: <emphasis>Za njega, sa kojim mi je sve lako</emphasis>’’. Znam da on voli da pogleda šta ja to postavljam.</para><para>Izaberem kolač, a on bezobrazan. Nema sedam kora, nego četiri, ali bre zahtevan. Te hoće čokoladu, te daj mi mak, te marmeladu, ali ne bilo koju, mora omiljena, od pomorandže. Taman pomislih da je bezobrazlucima kraj, kad mi on dade završni udarac slatkom pavlakom i medolinom! Rasplaka mi se novčanik momentalno, ali nisam odustajala od svoje ideje.</para><para>A bezobraznik od kolača posle svega sto mi je priredio rešio i da se sporo hladi. Što vreme brže prolazi,  a on sve sporiji. Gledam na sat, misleći da još imam vremena da postavim finu sliku. Kakva zabluda! Kao da je lako slikati kolač, i to još vruć.</para><para>Zasučem rukave, uzmem nož, udahnem duboko i krenem. Naravno da je to bila nemoguća misija. Naravno da se kore, onako vruće, još nisu ni razlikovale od fila. I naravno da sam ja tvrdoglavo kao mazga nastavljala i dalje da ga sečem dok nisam iskasapila pola tepsije.</para><para>Nekako izaberem jedno parče, iskosim ga da mi imitira Titanik, ti profili su mi najlepši. Škljocam ga ja, a on se uživeo u ulogu, njegov pramac tone li tone. Eto meni Titanika.</para><para>On dolazi sa posla. Sa vrata već vidi da sam užurbana.</para><para>-Šta je bilo? Pita, cmačući me u obraz.</para><para>-Coolinarika, kratko i naizgled nemarno rekoh i odmahnuh rukom. -Pokušavam da postavim neku sliku.</para><para>On skoro neprimetno odmahnu glavom.</para><para>-To je već opsesija, reče mi sa blagim osmejkom. -Dobro ajde, bar nije opasna opsesija… umela si ti i gore. Promrmlja on pomirljivo, više sebi u bradu, nego meni.</para><para>Ne rekoh mu ništa. Mudro ćutim, i čekam da vidi sliku. Uostalom, mi žene volimo da nam naši muškarci čitaju misli.</para><para>Elem, da ne dužim, nekako stignem da objavim sliku taman pred Jekin poziv na glasanje. U poslednjem trenutku.</para><para> Vreme je prolazilo i prolazilo, a moju sliku nisu gledale ni moje cool prije, a kamoli on. Jedino je Jeka komentarisala - pa naravno, njen je događaj, a ona fino vaspitana i kulturna cura, red je da pored silnih delicija uslikanih pamet-da-ti-stane, ipak prokomentariše i moj potonuli Titanik.</para><para>Potpuni fijasko.</para><para>Šta ću, legnem da spavam. Posle nekog vremena, osetih neki dašak na ramenu.</para><para>-Ti si moja ostvarena želja. Šaputao mi je u uvo, stežući me i čvrsto i nežno u isto vreme.</para><para>Privila sam se uz njega, zagnjurila glavu u njegove grudi, raširila nozdrve koliko god sam mogla, upijajući njegov miris. Još uvek pospana, znala sam da je napokon video moje malo iznenađence. I da nije mogao da sačeka jutro. A kasno je već. Ja ustajem za par sati. Pa šta. </para>

Šareni leptirići i bezobrazan kolač

<para>Šetali se livadom dva Roma, otac i sin. Na travi ispred njih, zasija  potkovica. Otac je podiže i reče:</para><para>-Uzećemo ovu potkovicu, i naći ćemo još tri, kupićemo konja, potkovaćemo ga, pa ćemo da kupimo kola i zemlju, upregnućemo konja, obrađivaćemo  zemlju, gajićemo i prodavaćemo povrće, od novca koji zaradimo kupićemo kravu…</para><para>Sin ga prekide u pola rečenice:</para><para>-Tatko, ja  ću da jašem konja!</para><para>Otac mu lupi ćušku.</para><para>-A što me, tatko, udari? Reče sin, držeći se za obraz. Otac mu ljutito odgovori:</para><para>-E nećeš ti da jašeš umornog konja!</para><para>Ili onu priču kad su četiri prijateljice razgovarale šta bi uradile kada bi dobile sedmicu na lotou.</para><para>Prva reče:</para><para>-Kad budem dobila sedmicu na lotou, proputovaću ceo svet. Ići ću na karneval u Riu i minhenski Oktoberfest. Sunčaću se na Kubi.  Onda ću svratiti u moju vilu negde na Egejskom ili Jonskom moru, pre nego što se vratim u svoj luksuzni dom. A u garaži parkiran najnoviji BMW.</para><para>Druga je dodala:</para><para>-Ja bih otvorila svoj restoran i kupila nekoliko nekretnina i bila bih materijalno obezbeđena do kraja života, i ja i moja porodica. Od tog restorana nastao bi lanac restorana svuda po svetu. Od izdavanja nekretnina imala bih velike mesečne prihode. Ceo život živela bih na visokoj nozi i šta god poželim, ne bi mi bilo skupo.</para><para>Treća izjavi:</para><para>-Kad ja budem dobila sedmicu na lotou, ići ću na vantelesnu oplodnju onoliko puta koliko bude trebalo da bih ostala napokon u drugom stanju. Rodiću trojke i ostvariću se u ulozi majke. Od novca koji mi preostane, ispuniću deci sve želje.</para><para>Četvrta je bila kratka:</para><para>Ja bih sve podelila siromašnima i bolesnima i nastavila da živim svoj život ovakav kakav jeste.</para><para>Prve tri je pogledaše sa nerazumevanjem. One, koje su svog konja umorile do lipsavanja, sa nerazumevanjem pogledaše u nju, koja se na konja nije ni popela.  Kraj priče.</para><para>A ja sam juče uhvatila frizbi levom rukom. I pogodila trostruku dvadeseticu na pikadu. Dobila divne minđuše I knjigu. I videla par fazana u zoru, na pustim beogradskim ulicama u pola šest ujutru, kad idem na posao. Jedna beba bigla spavala mi je na ramenu. Jedna devojčica Mila se rodila i uveselila našu familiju. A za to vreme, moj konj se odmarao. Dok ga opet ne zajašem. Pa odjašem i ja na čaj u Moskvu ili Petrograd. Ili na pivo u Briž. Na Olimpijadu u Japan 2020. god, do kada će karate da bude olimpijski sport i gde će moj sin da osvoji zlatnu medalju u borbama. I da otvorim svoj mali bar na jednoj grčkoj plaži,  sa mezetlucima I domaćim pićima.</para><para>Posmatram ljude oko sebe. Svi jašu umorne konje. Jašem i ja među njima.</para><para> A niko nam nije obećao ni sutrašnji dan.</para>

Umorni konj

<para>  Ležao je na klupi, okrenut na bok. Pod glavom mu neka kesa sa novinama. Na betonu pored klupe, flašica vode. Na njemu odelo  koje je izgubilo boju, kao da je ceo svet u boji, a on ostao u nekom crno-belom, tačnije sivom formatu. Ne prepoznajem gde mu se završava košulja, a gde počinju pantalone. Sve se stopilo u jedno. Cipele su mu potpećene i pocepane, istanjenog đona. Pod šeširom viri duga kosa i neuredna brada, iste boje kao odelo. Ne znam da li je spavao, ili samo žmurio.</para><para>  Setih se pune tepsije pite sa krompirom koju sam spremila. Brzo otrčim kući, upakujem dva parčeta u kesu, i požurim nazad, nadajući se da je još tamo, na klupi. I bio je. I dalje je žmurio. Prišunjam se tiho, da ga ne probudim. Obli me neki osećaj sramote, osetih da mi crvenilo udara u obraze. Želela sam dok sam mu prilazila, da se ne probudi, a ne mogu tačno da objasnim ni zašto me bilo sramota, ni zašto sam želela da me ne vidi. Najtiše što sam mogla, spustih kesu sa pitom pored njegove flašice sa vodom. Okretoh se na peti i brzo se udaljih. Bacih par puta pogled preko ramena, samo da proverim da li me video. I dalje je spavao.</para><para>  Sutradan je na istoj klupi bio u isto vreme. Nisam mogla da prođem tek tako pored njega. Vratila sam se u pekaru, koja je blizu, od preostale siće u novčaniku kupila neko pecivo, i opet, kao i juče, spustila kesu pored njegove flašice.</para><para>  Sledećih dana sam bila spremnija. Odvajala sam od ručka koji sam spremala, i sa već pripremljenim obrokom u torbi, namenski išla u park. Nisam mu rekla da ću da dođem. Nije mi rekao da će da me čeka. A došla sam. I čekao me. Zapravo, nikada nismo progovorili ni reč. A nekako, imala sam jak osećaj nekog razumevanja među nama. Neke uzajamne potrebe. Moje prema njemu svakako, a njegove prema meni… ne znam. Nikada mu nisam videla oči. Ne znam kakva mu je boja glasa. Ni zašto je beskućnik. Ni kako je proveo prethodnih pedesetak godina.</para><para>  Tako je trajalo naše druženje. Druženje bez reči.</para><para>  Jedan dan je padala kiša. Nije bio tu. Stajala sam pored klupe sa kišobranom u rukama i pitala se gde li je i da li je mokar.</para><para>  Sledećeg dana je bilo lepo vreme. Požurih u park. On opet nije bio tu. Vratih se kući kao pokisla.</para><para>  Tih dana sam počela i da radim, i više nisam mogla da u određeno vreme prolazim kroz park. Pitala sam se da li me čekao i da li je uopšte znao kako izgledam.</para><para>  Nedostaje mi. Znam da mi nedostaje više nego ja njemu. Radovala sam se našim susretima. A nikada ni reč nismo prozborili.</para><para>  A u istom tom parku, na travi, kod uličnog prodavca leže dela Nušića, Domanovića, Crnjanskog…  </para><para>  Tri knjige za sto dinara.</para><para>  Malo dalje, sićušna vlasnica bob tejla razdragano trči sa svojim psom.</para><para>  A klupa zvrji prazna.</para>

Beskućnik

<para>Pokušavala sam i pokušavala da pronađem posao u svojoj struci, poslala trocifreni broj CV-ja na razne mailove i nisam nigde stigla čak ni do razgovora. Izgleda da je veća verovatnoća da me pogodi meteor nego da nađem posao u struci.</para><para>  Elem, oprostim se ja od moje struke, lepo se izgrlimo, isplačemo i izljubimo. Zaključimo, moja struka i ja, da sam fakultet završila da bih tamo upoznala svog muža i da bih rodila svoju dečicu. Malo li je? Da mogu da se vratim unazad, ja bih opet isto.</para><para> Počnem ja da radim u radionici peciva. I u mom životu preko noći nastade haos. Prvog dana na poslu, zovu me deca telefonom da me pitaju šta će da jedu. Ja užasnuto shvatim da nema čak ni hleba, a kamoli nešto skuvano. Naravno, zaboravila sam da im ostavim novac. Razmišljajući, u panici, šta da im odgovorim, izaberem najgore što sam mogla – slažem. Kažem, eto vam hleb na polici, i uzmite nešto iz frižidera. Pa slušale su me nove koleginice, šta sam drugo mogla? Kasnije se ispostavilo da su našli pola nekog bajatog hleba i snašli se dok nisam došla kući. Drugog dana sam im ostavila ručak, ali tek kad sam krenula na posao, shvatila sam da nemam čime da zaključam kuću jer su oba ključa kod dece, a muž tek uveče dolazi sa posla.</para><para>  Ta dva dana su bila dovoljna da shvatim čari uloge zaposlene majke i žene. Nemam vremena da odem u prodavnicu, da raspremim kuću, da operem veš. Ako i imam vremena, ne mogu jer sam umorna. Nemam pojma šta su deca radila u školi i da li su završili domaći zadatak. Ne znam da li su izabrali odgovarajuću jaknu i obuću za školu. Nemam vremena da se naspavam niti da jedem. Nemam vremena ni za svoje hobije i prijatelje.</para><para>  Na jedva odvojenih pola sata za kafu sa prijateljicom, požalim joj se na moju novonastalu situaciju. Kratko mi  je rekla:</para><para>-Moraš da se organizuješ.</para><para> Iz nekog razloga, uvek me živcirala ta rečenica. Kao da sam robot kojem treba reprogramiranje. I rešim ja, više onako iz inata, da se organizujem.</para><para>  Moja organizacija počinje od ranog jutra, još na WC šolji. Sednem, nalaktim se na kolena, naslonim  lice na šake, zažmurim i pustim da teče. I tako organizujem sebi još pola minuta spavanja, jer ustajem u pet. Ako malo zakasnim na gradski prevoz, priuštim sebi i jutarnji džoging trčeći za busom. To praktikujem bar tri puta nedeljno.</para><para> A onda, sauna. Detoksikacija i opuštanje između mojih šest peći na poslu. Otvorim peć da pogledam pecivo, i osetim kako mi se maskara na trepavicama momentalno slepila. Na taj način organizujem svoje wet-look trepavice.</para><para>  Organizovala sam i oticanje svojih stopala, taj kolateralni dodatak koji sam dobila gratis, zbog dugog stajanja. Kupila sam sebi komotne klompe u kojima moje nožice imaju mesta da otiču, da im ne bude tesno.</para><para>  Teretana. Zatezanje pozadine bezbrojnim trčanjem uz stepenice gore-dole. Organizacija: Nizbrdo sa punim plehom u rukama, uzbrdo sa praznim.</para><para>  Povratak kući zahteva još viši nivo organizacije. Kao prvo, umeće izuvanja još sa vrata. Desna ruka na kvaci, a leva ruka već pomaže levoj nozi da se izuje. Tako povećam broj dragocenih minuta koje mogu da provedem u kuhinji. Šporet, veš mašina, usisivač, pegla – svi traže moje društvo. Organizovala sam se tako što sam se sa nekima od njih posvađala. Na primer, sa peglom. Sklopimo primirje samo kad mi treba uniforma za posao, mužu košulja ili deci oprema za fizičko. Malo mi se bune krpe, posteljina, majice, ali ja ih ignorišem. Pokunje se pred mojim autoritetom. A najveći neprijatelj moje organizacije je računar. Jedač mog vremena. Sednem na kratko da vidim šta ima novo na coolki i fb, i pet minuta kasnije već je prošlo dva sata.</para><para>   Najgore je oko sedam sati uveče, kad me uhvati spavačka kriza. Kasno za popodnevnu dremku, a rano za spavanje. Organizovala sam se tako što odvedem decu u bioskop, pozorište, predavanje neko, znači zamračena sala u kojoj se sedi, veliki je izbor. Taman se malo odmorim i naspavam dok se ne spuste zavese.</para><para>  Treniram razmišljanje unapred. Šta treba da kupim, ko treba da uzme ključ od stana, šta će deca da užinaju u školi, koji će ručak da ih čeka i ko će da ih vodi na treninge. Ne volim da razmišljam unapred. Volim da živim sadašnji trenutak.</para><para> U ponoć se setim da sam zaboravila da počupam obrve i da operem kosu. Dobro, nisam još sve usavršila. Tek sam mesec dana zaposlena. Kosa ionako ide pod kapu od uniforme, a obrve... počupaću ujutru onih nekoliko što baš štrče, ostalo ću kasnije.</para><para>  I shvatim da je moja prijateljica bila u pravu. Samo se treba organizovati.</para>

Moja nova uloga

<para>-          Misliš, brokoli?</para><para>-          Ne, mislim na prokule.</para><para>-          To su oni mali kupuščići? - Dodade neko.</para><para>-          Ne, to je prokelj.</para><para>-          Pa šta ti je to, prokule?</para><para>-          To je kiseli kupus skuvan sa slaninom i suvim rebrima, kolenicama ili butkicama.</para><para>-          Aha, ti misliš na svadbarski kupus!</para><para>  Prvi put se susretoh sa terminom svadbarskog kupusa. Išla sam po svadbama, nije da nisam, brat mi je harmonikaš, sve pesme znam. Ali nikad na svadbama ne jedosmo taj svadbarski kupus. Sad je na mene red bio da se začudim. Ali ne smem ništa da pitam, da ne pomisle ljudi svašta. Pokušah da promenim temu, ali opet se upetljah:</para><para>-A duvan čvarci?</para><para>Opet začuđeni pogledi.</para><para>-Šta su ti to duvan čvarci? Upitaše me.</para><para>  Meni već neprijatno, ja sam bila ubeđena da ceo svet zna i za prokule i duvan čvarke, a evo na 100 km od mog grada me gledaju kao da sam pala s Marsa. Tek tada saznadoh da Valjevo nije centar sveta.</para><para>  Setih se kako da se iščupam, pređoh na priču  o šljivovici i kajmaku, e tu me svi podržaše, a ja odahnuh. Pitala sam se smem li da pomenem i valjevsko pivo, ali sam zaključila da je za sada bolje da ćutim, da ne pokvarim ovaj plusić koji dobih.</para><para>  Tu nije bio kraj. Sutradan odem na pijac da kupim listinu. Opet bledi pogledi upereni u mene. Pa šta je sad, mislim se!? Pa zar Beograđani ne jedu sarmicu sa listinom i kiselim mlekom!? Na jednoj tezgi šepuri se listina, ugledah je, pritrčah, pitam:</para><para>- Pošto je listina?</para><para>-Molim?</para><para>-Listina, pošto je?</para><para>Pokažem je i prstom, vidim opet belaj neki.</para><para>-To je raštan.</para><para>Pogleda me žena pogledom Došla-Mlada-Koja–Nema–Pojma-A-Pravi-Se-Pametna.</para><para>  Okrenem se na peti i promenim plan za ručak. Ma, ispržiću jaja, mislim se. Šta me spopala sarmica sa listinom. Kad budem išla kod mame, biće i sarmice.</para><para>  Prvom sledećom prilikom donesoh iz Valjeva duvan čvarke. U međuvremenu postadoh i veliki ljubitelj svadbarskog kupusa.</para><para>  Danas poznajem mnoge valjevske zetove. Kad god idu u tazbinu, pitaju hoće li biti prokula i duvan čvaraka. I sarmica sa listinom. Čovek se uči dok je živ.</para>

Prokule i duvan čvarci

<para>  Evo recimo sinoć. Mazali smo neki namaz na hleb koji je ona umesila. Super je namaz, ali ako se jede na sredini od hleba. Korica ne može da se žvaće. Nejestiva je. Ja stvarno ne znam zašto se mama oduševljava takvom koricom i šta joj to znači kad kaže da je hrskava? Nisam imao izbora, morao sam da odvojim korice sa kriški. Gledao sam ih kako su se otegle u mom tanjiru i već video kako će mama da prevrće očima kad ih bude videla. I onda mi je kliknulo: saviću korice u rolat, i probošću ih čačkalicom da se ne odmotaju. Pokušao sam to da uradim i uspelo mi je iz prve! Mama nije ni videla moju akciju, bila mi je okrenuta leđima, sedela je za računarom, verovatno je gledala šta ima novo na coolinariki. Doneo sam joj moju kreaciju, ona se oduševila i zvonko se nasmejala. Volim kad se mama tako zvonko smeje. Rekla mi je da sam maštovit. Nije shvatila da sam zapravo bio lukav.</para><para>  Sećam se kad smo jednom seka i ja mislili da smo izgubili jednu maminu narukvicu. Srećom, ipak smo je pronašli (mama baš voli svoje narukvice i minđuše). Ispričali smo mami za taj slučaj, a ona nam je rekla:</para><para>-Pa šta i da ste je izgubili.</para><para>-Ali onda bi nas ti grdila.</para><para>-Pa šta? Vrlo važno. Malo bih vas izgrdila, ali bismo brzo to zaboravili, i ja moju narukvicu, i vi moju grdnju.</para><para>-Ali ti ne znaš kako je strašno kad nas grdiš.</para><para>-Zar je stvarno tako strašno?</para><para>-Jeste. Ti ne znaš. Mi tebe nikad ne grdimo i zato ne znaš.</para><para>  Ućutala se mama. I čvrsto nas zagrlila. Primetio sam da nas je od tada retko grdila, samo onda kad baš zabrljamo. Mislim da je poslednji put bilo kad sam pravio epruvete u kuhinji i punio ih sokom od zaleđenih višanja koje sam sam cedio. Takav sam haos napravio u kuhinji da sam i sam sebe izgrdio. Ili kad sam joj raskrečio njenu omiljenu pincetu jer mi je trebala za kompas. E tu njenu dramu oko te pincete nisam baš shvatio. Bila je očajna. Kao i onda kad sam joj raskomadao olovku, nisam znao da joj je poklon od nekoga, a meni trebala za neki model aviona – praćke.</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="e4d64fee-640a-11eb-9a92-0242ac12005a" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>   Daću vam jedan savet: Ako krenete sa mamom na grčko veče, nemojte jer vam je dosadno da spašavate insekte koji su upali u bazen. Ja sam to radio i neslavno se završilo. Upao sam u bazen, a grčko veče tek počelo. Mama je morala odmah da me vodi kući jer sam bio sav mokar. Jedino mi je glava bila suva. Davno je to bilo, pre nekoliko godina, ali još se dobro sećam kako me je bez reči besno uhvatila za ruku, i brzim koracima me odvela u apartman, jedva sam je sustizao, slušajući odjek njenih štiklica po putu, baš je bila lepa to veče, nisam ni znao da sam ga upropastio.</para><para>  Recite joj da je volite i zagrlite je kad god osetite potrebu. E to sam od tate naučio. Mali nam je stan i stalno se nešto sudaramo po njemu. Još se nije desilo da tata prođe pored mame a da je ne zagrli, da je ne cmokne, ili je bar dodirne dlanom po ramenu. Prvih godina su mi već bili dosadni, a i plašio sam se da će mama da ostane opet trudna, jedva sam i seku preživeo, samo bi mi falila još jedna beba u kući. Sad sam se već navikao, čak bih i voleo brata ili sestru. Zapravo, brata bih voleo, seku imam.</para><para> I dalje volim da čitam sa mamom uveče, pred spavanje. Smešna je mama, plaši se vauka iz knjige koju trenutno čitamo. Ja ih se ne plašim.</para><para>  Podstanari smo, i zato nemamo ljubimca, niti cveće. Mama kaže, kad se skrasimo negde, u nekoj lepoj kućici sa baštom, onda ćemo imati ljubimca, a ona će imati cveće. Napravio sam joj origami ružu. Neka je ima dok čeka tu svoju baštu. Mojoj ruži ne smeta što je podstanar. A mama mašta o kućici na Dunavu, ili negde na moru. Imam ja i origami miša, i kucu, imam i dinosaurusa i papagaja. Ali to je za seku i mene. Imam i origami štap za pecanje. Mama čeka baštu, ja čekam psa. Mada, kad je mojoj tetki uginuo pas, mislio sam da nikada neću želeti da imam ljubimca. Ipak, promenio sam mišljenje. Želim psa, i zvaću ga Džonatan. A mačka ću zvati Persival.</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="e61f7cea-640a-11eb-a31d-0242ac12003d" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="e4fffe20-640a-11eb-92d7-0242ac120034" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>  E, da. Ako za domaći iz nemačkog budete imali da prevedete rečenicu:’’Danke für dein E-mail’’, nikako je nemojte prevesti sa ’’Danke je Dajnu poslao E-mail’’. Iz nekog razloga, mama će se mnogo iznervirati.</para><para>  Sad moram da idem, već mi je vreme za školu. Ćao!</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="e60f703e-640a-11eb-bca1-0242ac120027" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para>