Koncert sa crvenim cirkonom

-Pa sećaš se pre par godina kad smo išli, baš ti se dopalo... počeh bezuspešno da objašnjavam svojoj ćerki koju je već dokačio pubertet.

Bilo je to pre oko četiri godine. Moja M je bila prvi razred, i zaista nam je bilo mnogo lepo. Čak je želela da igra folklor ili da svira frulu. Frulu je brzo zaboravila, a folklor je zamenila odbojka.

A večeras je bio godišnji koncert Kulturno umetničkog društva u čijem orkestru svira Deda. Načeo je desetu deceniju. Pa šta? Njegovu tamburicu briga koliko on ima godina. Ona voli Dedine prste i Dedinu brigu o njoj. On je čuva, čisti, štimuje i voli, ona svira baš tako kako svira zahvaljujući njemu. A da se ne lažemo, ni on bez nje ne bi bio to što jeste.

-Pa dobro, mislim se. Ići ću sama.

I otišla sam sama.

-Jednu kartu, molim, rekoh ženi na biletarnici, koja me pogleda kratko i prodorno, i dade mi dobar sedmi red u parteru.

Sedoh na svoje mesto. Levo od mene, tri prazne crvene stolice, desno dve. Sala je još osvetljena, čuje se lagani žamor roditelja i prijatelja učesnika. Svi su došli sa nekim. Dok oni ćeretaju međusobno, ja gledam u svoj mobilni telefon, kao zanima me nešto, a u stvari ne zanima me ništa. Večeras sam usamljena. Hoću i ja sa nekim da žagorim, a nemam sa kime.

Kako god, muž mi je svoju ljubav izrazio na taj način što me odvezao na koncert, da ne idem peške.

Ugasiše se svetla, i magija je počela.

Mnoga mlada lica, lepa i nasmejana, smenjivala su se na bini.

Osetih u duši onaj drhtaj lepote koji me protrese od stopala do mozga, naježi mi kožu i natera suze u oči.

Jedan čovek, za kojeg znam da je pre četiri godine bio teško bolestan, a od tada ga nisam ni čula ni videla, aktivno je učestvovao u organizaciji i vođenju programa. Mnogo sam se obradovala kad sam ga videla.

Jedan drugi čovek, kojeg poznajem i volim, nije bio tu, ali njegova koreografija je otvorila program.

Jednoj od članica, ovo je bio oproštajni koncert. Obasuli su je poklonima i lepim rečima, poklonili su joj daire sa kojima je odigrala svoju poslednju tačku – Vranje. Ah, to Vranje! Uvek u meni izaziva buru emocija.

A Ona, Solistkinja, bila je presrećna, zvezda, igrala je svoju oproštajnu tačku, verovatno sa najvećim žarom do sada, suze su joj se slivale niz lice, dok je tresla dairama, a u očima joj je iskrila budućnost.

I ja sam plakala, iako je ne poznajem, osećajući neobuzdanu energiju koja se oslobodila iz tog mladog i lepog bića koje je rešilo da krene dalje i da dosegne još veće visine.

Momci koji su igrali Šopske igre, plenili su svojom mladošću, snagom i umećem, i nagoveštavali svoju mušku lepotu i nadmoć.

Na bini su se šepurili i Cigani, i Ciganke u svojim šarenim suknjama, otrli mi suze iz očiju i dali delić slobode koju su nosili sa sobom.

Najmlađi ansambl raznežio me svojom nevinošću koja se ogledala u svakom pokretu.

Na kraju su nas Vojvođanske igre sve podigli na noge. Naravno, vratili smo ih na bis, na šta su bili i te kako spremni.

Međutim, najveći utisak na mene je ostavila jedna mala crvena tačka.

Sjajila se svojim upornim sjajem negde iz pozadine bine, iza dece i omladine koji su defilovali binom.

Prvo sam mislila da mi se pričinjava, ali mala crvena tačka negde iz pozadine bine pretvarala se u sjajnu zvezdicu i bacala svetlost tačno do mog sedišta, i tako nekoliko puta u toku koncerta.

U prvi mah, mislila sam da mi se učinilo. Već drugi put, shvatila sam da je ova crvena svetlost stvarna, i nije mi bilo jasno odakle dolazi.

Tek kad se pojavila i po treći put, shvatila sam.

U zadnjem delu bine, na uredno poređanim stolicama, sedeo je orkestar koj je pratio izvođače. Među njima, negde u sredini, sedeo je Deda. Deda je na svojoj tamburici imao crveni cirkon koji je sam stavio na vrat tamburice. On inače poseduje nekoliko tamburica, a svakoj je dodao neki svoj pečat – sjajni cirkon, sitan ukras, minijaturan privezak... Ove večeri, sedeo je tako da se cirkon sa njegove tambure ukrštao sa reflektorom sa bine i slao snop crvene svetlosti pravo u moj sedmi red u parteru. On mi je dobacivao taj crveni signal a da toga nije ni bio svestan. On nije imao pojma da je te večeri raspršio moju usamljenost i da ja više nisam videla prazna sedišta sa svoje leve i desne strane. On nije čak ni video da li sam ja došla i gde sedim. On nije znao da se taj crveni snop probijao između igrača i našao put do mene. Osmehnula sam se široko, osetivši toplinu oko srca.

U četvrtom i petom crvenom odbljesku sam već uživala punim plućima.

Moj dragi Deda, on ne mora ni da se trudi, on seje radost gde god da se pojavi.

Nisam znala da ću da pišem članak, inače bih napravila bar desetak fotki sa koncerta. Ove dve koje sam postavila su arhivske, gornja je sa jedne smotre folklora u Grčkoj, a na donjoj je Deda - slikala sam ga u Banji Koviljači pred nastup.