Kako da (ne) iznervirate mamu

  Evo recimo sinoć. Mazali smo neki namaz na hleb koji je ona umesila. Super je namaz, ali ako se jede na sredini od hleba. Korica ne može da se žvaće. Nejestiva je. Ja stvarno ne znam zašto se mama oduševljava takvom koricom i šta joj to znači kad kaže da je hrskava? Nisam imao izbora, morao sam da odvojim korice sa kriški. Gledao sam ih kako su se otegle u mom tanjiru i već video kako će mama da prevrće očima kad ih bude videla. I onda mi je kliknulo: saviću korice u rolat, i probošću ih čačkalicom da se ne odmotaju. Pokušao sam to da uradim i uspelo mi je iz prve! Mama nije ni videla moju akciju, bila mi je okrenuta leđima, sedela je za računarom, verovatno je gledala šta ima novo na coolinariki. Doneo sam joj moju kreaciju, ona se oduševila i zvonko se nasmejala. Volim kad se mama tako zvonko smeje. Rekla mi je da sam maštovit. Nije shvatila da sam zapravo bio lukav.

  Sećam se kad smo jednom seka i ja mislili da smo izgubili jednu maminu narukvicu. Srećom, ipak smo je pronašli (mama baš voli svoje narukvice i minđuše). Ispričali smo mami za taj slučaj, a ona nam je rekla:

-Pa šta i da ste je izgubili.

-Ali onda bi nas ti grdila.

-Pa šta? Vrlo važno. Malo bih vas izgrdila, ali bismo brzo to zaboravili, i ja moju narukvicu, i vi moju grdnju.

-Ali ti ne znaš kako je strašno kad nas grdiš.

-Zar je stvarno tako strašno?

-Jeste. Ti ne znaš. Mi tebe nikad ne grdimo i zato ne znaš.

  Ućutala se mama. I čvrsto nas zagrlila. Primetio sam da nas je od tada retko grdila, samo onda kad baš zabrljamo. Mislim da je poslednji put bilo kad sam pravio epruvete u kuhinji i punio ih sokom od zaleđenih višanja koje sam sam cedio. Takav sam haos napravio u kuhinji da sam i sam sebe izgrdio. Ili kad sam joj raskrečio njenu omiljenu pincetu jer mi je trebala za kompas. E tu njenu dramu oko te pincete nisam baš shvatio. Bila je očajna. Kao i onda kad sam joj raskomadao olovku, nisam znao da joj je poklon od nekoga, a meni trebala za neki model aviona – praćke.

   Daću vam jedan savet: Ako krenete sa mamom na grčko veče, nemojte jer vam je dosadno da spašavate insekte koji su upali u bazen. Ja sam to radio i neslavno se završilo. Upao sam u bazen, a grčko veče tek počelo. Mama je morala odmah da me vodi kući jer sam bio sav mokar. Jedino mi je glava bila suva. Davno je to bilo, pre nekoliko godina, ali još se dobro sećam kako me je bez reči besno uhvatila za ruku, i brzim koracima me odvela u apartman, jedva sam je sustizao, slušajući odjek njenih štiklica po putu, baš je bila lepa to veče, nisam ni znao da sam ga upropastio.

  Recite joj da je volite i zagrlite je kad god osetite potrebu. E to sam od tate naučio. Mali nam je stan i stalno se nešto sudaramo po njemu. Još se nije desilo da tata prođe pored mame a da je ne zagrli, da je ne cmokne, ili je bar dodirne dlanom po ramenu. Prvih godina su mi već bili dosadni, a i plašio sam se da će mama da ostane opet trudna, jedva sam i seku preživeo, samo bi mi falila još jedna beba u kući. Sad sam se već navikao, čak bih i voleo brata ili sestru. Zapravo, brata bih voleo, seku imam.

 I dalje volim da čitam sa mamom uveče, pred spavanje. Smešna je mama, plaši se vauka iz knjige koju trenutno čitamo. Ja ih se ne plašim.

  Podstanari smo, i zato nemamo ljubimca, niti cveće. Mama kaže, kad se skrasimo negde, u nekoj lepoj kućici sa baštom, onda ćemo imati ljubimca, a ona će imati cveće. Napravio sam joj origami ružu. Neka je ima dok čeka tu svoju baštu. Mojoj ruži ne smeta što je podstanar. A mama mašta o kućici na Dunavu, ili negde na moru. Imam ja i origami miša, i kucu, imam i dinosaurusa i papagaja. Ali to je za seku i mene. Imam i origami štap za pecanje. Mama čeka baštu, ja čekam psa. Mada, kad je mojoj tetki uginuo pas, mislio sam da nikada neću želeti da imam ljubimca. Ipak, promenio sam mišljenje. Želim psa, i zvaću ga Džonatan. A mačka ću zvati Persival.

  E, da. Ako za domaći iz nemačkog budete imali da prevedete rečenicu:’’Danke für dein E-mail’’, nikako je nemojte prevesti sa ’’Danke je Dajnu poslao E-mail’’. Iz nekog razloga, mama će se mnogo iznervirati.

  Sad moram da idem, već mi je vreme za školu. Ćao!