Jedan ponedeljak

Pet sati ujutru. Ponedeljak.

Tresnem onaj telefon, odbauljam prvo do šporeta, stavim kafu, pa u kupatilo. Pljuskam lice hladnom vodom, još uvek ne verujući da je ono od malopre bio san, toliko je bio živ.

Izlazim iz kupatila. Voda na šporetu vri. Otvaram kutiju sa kafom, a iz nje me gleda dno, čisto kao suza, ko da nikad u životu kafe u njemu nije bilo. Gleda me i cereka se. Brže bolje zatvorim onu kutiju, i još brže prospem onu vrelu vodu u sudoperu. Kafa? Ma kakvi. Ne, hvala. Ne pije mi se uopšte, ubeđujem sebe, dok moja ja vapi za bar jednim gutljajem.

Stižem na posao. Tačno je šest sati. Uključujem peći, uranjam u miris testa. Kiflice, kroasani, pite. Omamljena mirisima, i ne primećujem da sam umesto dvadeset kiflica sa pekmezom i dvadeset kiflica sa kremom, stavila da pečem četrdeset kiflica sa kremom. Valjda zbog one kafe koja se nije dogodila. Da bar stavih četrdeset sa pekmezom, one mnogo bolje idu! Šta ću sad? Uspaničeno već računam u glavi koliko je to para, jer ću verovatno morati iz svog novčanika da ih ubacim u kasu. Ali meni se ne jedu kiflice! Pije mi se kafa! Vrišti ona razmažena ja iz mene. Ućutkujem je i smirujem koliko umem, dok valjam one kiflice u šećer u prahu. Ne vredi, ona se i dalje dere. Šaljem je u prodaju, nadajući se da će tamo malo da dođe k’sebi.

Dok se mrzovoljna furija koja nije popila kafu pravila fina nabacivši osmeh od uveta do uveta i objašnjavajući mušteriji bezbrojne prednosti kiflica sa kremom u odnosu na one sa pekmezom od višanja, krajičkom oka spazih na sebi uporan pogled muškarca koji je sedeo napolju u lokalu do mog i jeo neki kineski fast food.

’’Još jedan naloženi’’, šapuće mi ona što jutros nije popila kafu, hranivši svoj ego. Poverovah joj, podigoh nos, nabacih najprezriviji pogled koji imam, prvo namerno izbegavajući njegov pogled, a onda se moja prezrivost u očima kao slučajno suoči sa njegovim pogledom.

’’Je l’ ovo vaš kombi?’’ – Upita me on ravnim glasom.

’’Jeste’’, promucah, a moj ego se skljokao momentalno od tona njegovog glasa.

’’Možete li da ga sklonite, ne mogu da izađem kolima od njega?’’

Postiđena, otrčah na sprat kod Mirka koji je dovezao robu kombijem da mu kažem da se pomeri.

’’E svaka ti čast kako si to primetila, imaš oko sokolovo’’, reče mi Mirko dok je silazio sa ključevima u rukama (pobrah bar te lovorike, iako nezaslužene, ali ko te pita).

Onda je došao majstor da fiksira napolju postolje od suncobrana za beton, da ga ne bi neko, eto, odneo. Kao da je lako ukrasti postolje za suncobran. Ja znam koliko je težak, sto tona ima, morala sam danima da ga unosim i iznosim iz radnje. Ma ne bi ga niko, čak ni do kola, nosio. Ako bi ga i odneo, toliko je težak da bi mu probio dno automobila i ostao na putu i izazvao lančani sudar.

Elem, uvrnuo je majstor to postolje za nekih desetak minuta. Zapitala sam se, dok mi je solio pamet koliko smo daleko od Japana, i koliko je kod nas teško zaraditi za hleb, a ja mu sa razumevanjem klimala glavom, zašto nije došao bar deset dana ranije, da se ne kilavim danima. Bolje ikad nego nikad, pomislim, dok sam mu davala kovertu u kojoj je bila moja dupla dnevnica Uz kovertu mu ubacih u kesu i nekoliko onih kiflica sa kremom. Sad mi je za unošenje i iznošenje ostao samo suncobran prečnika ne-pitaj-me-koliko metara, koji me zamalo pre neko veče nije ubio. Srećom, preživela sam, ali nije i moja omiljena mindjuša, jer me opalio po glavi i katapultirao moju mindjušu u obližnji šaht.

Nekako dođe i kraj smene. Očajnički sam vapila za pivom. U samoposluzi, belgijska piva na akciji. Rešim da se častim jednim trapistom, Chimay blue, recimo. Sad sam u fazonu  otkrivanja ejlova, sa lagerima sam davno na ’’ti’’. Imaju Chimay blue, ali nemaju ’ladan.

’’Ladimo samo domaća piva’’, rekoše mi.

E neću domaće pivo. Hoću belgijsko. Neću danas više da budem u Beogradu. Dosta mi je. Odoh. Hoću da idem, eto, baš u Belgiju. Uzmem ja onaj Chimay blue, dođem kući, stavim ga u frižider, i pravim se da sam u Belgiji. A dok čekam da se o’ladi, pišem ovaj članak, da mi brže prođe vreme. Piše da se pije na temperaturi od 8 do 14 stepeni. Strpeću se do tih 14.