Šareni leptirići i bezobrazan kolač

-Koji dogovor?

 Pravila sam se blesava dok sam bezobrazno uživala u senci razočarenja koja mu pređe preko lica.

-Ah, da, KST! Prekidoh ga još dok je brojao u sebi do deset.

-Naravno da važi. Vidimo se.

I eto nas na Bulevaru. Dok ulazimo u maleno neugledno zadnje dvorište Elektrotehničkog  fakulteta i prilazimo sklepanoj kućici u kojoj se kupuju karte trešti Cacadou look i poručuje – ‘’Tako je lako zaljubiti se’’.

A mi se već zaljubili.

Onako, školski, do ušiju.

Čista hemija. Baltazarova  laboratorija. Sa retortama i epruvetama koje se puše. Obojeni program u Laboratoriji zvuka. Eksplozija boja. A iz epruveta izleću šareni leptirići. I odleću u dunavska i zemunska svitanja. Kriju se po gardoškim stepeništima. Jure se po Gospodskoj ulici. I svi do jednog odleteše prema Keju. Opkoliše klupu na kojoj smo sedeli, još pre KST-a, onda kad smo prvi put bili na nekom splavu do fajronta, pa nam se nije još rastajalo. Pa odatle pohrliše u naše stomake. I tu se nastaniše. Nemirni k’o lišće na vetru. Ne možeš od njih ni jesti, ni spavati, ni misliti na bilo šta drugo. Možeš samo da im se prepustiš, da dozvoliš  da ti se kovitlaju po stomaku toliko da osećaš kako su ti i grudi male i srce hoće da iskoči iz njih. Pa ti se čini, nemaš vazduha dovoljno. Sve ti pokupiše ti leptirići  što vitlaju bez reda, neumorno, ne daju ti da predahneš, da zastaneš, ni da se zapitaš šta ti se to i zašto dogodilo. I sve ti dosadno i besmisleno ako niste zajedno.

Kretosmo. Hladno je. Uvlačim ruku u njegov džep. Njegova ruka je već unutra, prsti nam se susreću i čvrsto se prepliću.  Lepo mi je. Pevala bih. Smeje mi se. Ne želim da se rastajemo. Ne želim da mi ikada pusti ruku. Stisak ne popušta, ni moj ni njegov. Prepustismo se nemom  govoru naših ruku. (Mi se i sad stisnemo kao nekada. Mada je bilo ratova. I pobeda. I poraza).

I ko zna zašto sam ja o ovome razmišljala dok smo se ovih dana na ovim stranicama prolećno razigravali kolačićima od sedam kora. Pa kad već mesim kore, rešim da uz kolačić prikačim pomenutu pesmicu ‘’Tako lako’’ sa kratkom posvetom: Za njega, sa kojim mi je sve lako’’. Znam da on voli da pogleda šta ja to postavljam.

Izaberem kolač, a on bezobrazan. Nema sedam kora, nego četiri, ali bre zahtevan. Te hoće čokoladu, te daj mi mak, te marmeladu, ali ne bilo koju, mora omiljena, od pomorandže. Taman pomislih da je bezobrazlucima kraj, kad mi on dade završni udarac slatkom pavlakom i medolinom! Rasplaka mi se novčanik momentalno, ali nisam odustajala od svoje ideje.

A bezobraznik od kolača posle svega sto mi je priredio rešio i da se sporo hladi. Što vreme brže prolazi,  a on sve sporiji. Gledam na sat, misleći da još imam vremena da postavim finu sliku. Kakva zabluda! Kao da je lako slikati kolač, i to još vruć.

Zasučem rukave, uzmem nož, udahnem duboko i krenem. Naravno da je to bila nemoguća misija. Naravno da se kore, onako vruće, još nisu ni razlikovale od fila. I naravno da sam ja tvrdoglavo kao mazga nastavljala i dalje da ga sečem dok nisam iskasapila pola tepsije.

Nekako izaberem jedno parče, iskosim ga da mi imitira Titanik, ti profili su mi najlepši. Škljocam ga ja, a on se uživeo u ulogu, njegov pramac tone li tone. Eto meni Titanika.

On dolazi sa posla. Sa vrata već vidi da sam užurbana.

-Šta je bilo? Pita, cmačući me u obraz.

-Coolinarika, kratko i naizgled nemarno rekoh i odmahnuh rukom. -Pokušavam da postavim neku sliku.

On skoro neprimetno odmahnu glavom.

-To je već opsesija, reče mi sa blagim osmejkom. -Dobro ajde, bar nije opasna opsesija… umela si ti i gore. Promrmlja on pomirljivo, više sebi u bradu, nego meni.

Ne rekoh mu ništa. Mudro ćutim, i čekam da vidi sliku. Uostalom, mi žene volimo da nam naši muškarci čitaju misli.

Elem, da ne dužim, nekako stignem da objavim sliku taman pred Jekin poziv na glasanje. U poslednjem trenutku.

 Vreme je prolazilo i prolazilo, a moju sliku nisu gledale ni moje cool prije, a kamoli on. Jedino je Jeka komentarisala - pa naravno, njen je događaj, a ona fino vaspitana i kulturna cura, red je da pored silnih delicija uslikanih pamet-da-ti-stane, ipak prokomentariše i moj potonuli Titanik.

Potpuni fijasko.

Šta ću, legnem da spavam. Posle nekog vremena, osetih neki dašak na ramenu.

-Ti si moja ostvarena želja. Šaputao mi je u uvo, stežući me i čvrsto i nežno u isto vreme.

Privila sam se uz njega, zagnjurila glavu u njegove grudi, raširila nozdrve koliko god sam mogla, upijajući njegov miris. Još uvek pospana, znala sam da je napokon video moje malo iznenađence. I da nije mogao da sačeka jutro. A kasno je već. Ja ustajem za par sati. Pa šta.