Sive igle moje strine

Ne volim da sanjam pokojnike. A sanjam ih. Ponekad još u snu znam da su umrli, i znam da sanjam, i strpljivo čekam da se probudim. A  ponekad se iznenadim kad se probudim i shvatim da je sve bio samo san, jer je bio toliko ubedljiv, da me na čas prevario da je java. Ali volim kad mi u san dođe moja strina Vinka – moja nina. Ne uplašim se, nego me obuzme neko lepo i spokojno osećanje što smo se videle, čule, popričale.

Ljudi moji, kakva je to žena bila! Žena – zmaj. Vredna, skromna. Školski neobrazovana, ali životno i te kako obrazovana i mudra. Oduševljavala me njena zdrava, seljačka logika, ravna nekim akademicima. Umela je da prepriča događaje iz svog života kao da ste im i sami prisustvovali, a uglavnom se radilo o davno prohujalim vremenima i ljudima iz moje mnogobrojne familije od kojih neke nisam nikada ni upoznala, ali sam ih upoznala zahvaljujući njoj. A pričala je i priče koje su mi onako maloj uterivale strah u kosti, vezane za duge seoske noći kada su se meštani zabavljali pretvarajući se da su duhovi i plašili komšije. Njene priče počinjale su bez najave, isprekidane njenim teškim disanjem zbog astme koja joj je bila životna saputnica. U rukama igle i konci, ili vunica. Njenu sobu krasili su predivni gobleni – jedan od njih prikazivao je Ciganku kojoj sam se divila. Sa tog goblena isijavala je lepota i sloboda. Na drugom – sramežljiva devojka sa šeširom. Ostali su prikazivali godišnja doba, svako u svojoj lepoti. Pričala je, povremeno gledajući u ruke u kojima su se vrpoljile dve dugačke, debele, sive igle, dok se po tepihu valjalo klupče konca za kojim je radoznalo jurcalo njeno mače i zaplitalo ga oko nogara stolice.

Mama me rodila u vreme kad su porodilje imale pravo na svega tri meseca porodiljskog. Kad sam napunila tri meseca, mama je morala da počne da radi, a brigu o meni preuzela je moja nina (kao mala nisam umela da izgovorim ’’strina’’, nego ’’nina’’). Nije me ispuštala iz ruku. Jednom rukom je držala mene, malo izbacivši kuk da bi me lakše držala, a drugom rukom je varjačom mešala ručak u plitkoj šerpi velikog obima koja je svojom površinom zauzela pola smederevca. Imala je troje dece. Ne sećam se kako je rodila Miroslava, ali pričala mi je da je Milenu rodila u polju, a Snežanu na kućnom pragu. I ubrzo nakon toga nastavila sa seoskim poslovima koji nisu mogli da čekaju.

Mama mi je pričala, a ja se toga ne sećam jer sam bila jako mala, da sam jednog dana negde zbrisala, i da su me duugo, dugo tražili i nigde nisu mogli da me nađu. I da me je moja strina Vinka tražila čak i pod liskama kupusa u bašti, jer sam bila sva nikakva i žgoljava. A ja sam se kroz neku rupu na ogradi provukla kod komšije.

-Tri dlake u pet reda, smejala se svojim od dugogodišnjeg kašlja promuklim smehom, provlačeći mi svoju čvornovatu ruku kroz moju retku dečiju kosicu, za svaki slučaj proveravajući da se nije negde zavukla neka vaška.

Nikad se nije žalila. Jedino je strahovala što joj se najmlađa ćerka još nije udala. Plašila se da će joj, kad ona umre, ćerka ostati sama. Bogu hvala, udala se Sneža, i rodila blizance koje je i strina dočekala. Od dvoje starije dece već je imala četvoro unučića, i sad još dvoje. Sve dečaci. Posle šest unuka, na red je došla prva praunuka. Praunuku nije sačekala.

Za vreme bombardovanja, ona i stric su nas okupili u svojoj vikendici u obližnjem selu. Kad su prvi put bombardovali naš grad, ona i ja smo bile same u kući. Ja sam se sva isprepadana bacila na pod.

-Neće, ćero, oni nas, znaju oni gde gađaju, mirno je rekla.

 Kad joj se sin oženio, poželela sam da kad se jednog dana budem udala, dobijem baš takvu svekrvu.

Kad sam se ja udavala, bila je nedelja. Uparadila se strina, i od orkestra naručila pesmu - Nedelja je dan za blagovanje. Kao da je gledam kako sedi na stolici, obučena u jednostavan kostim, sa jednostavnom, kratko isfeniranom frizurom, i blago se smeška.

Sutradan mi je poklonila predivan, veliki, težak heklani stoljnjak, koji je sama brižljivo heklala baš za tu priliku. Da ne pričam o silnim vunenim čarapama i miljeima koje sam godinama unazad od nje nadobijala. I flašama paradajza, i teglama ajvara i slatkog od šljiva i trešanja.

Čak i kada je katarakta počela da joj smeta, šila je koliko je mogla, po danu i uz naočare.

Nezadovoljno je vrtela glavom gledajući kako ručne radove vrednih domaćica polako ali sigurno zamenjuju kupovni stoljnjaci.

Nekoliko godina posle toga, u mom stanu u Beogradu je zazvonio telefon. Bila je to moja sestra.

-Strina je u bolnici, reče mi ona. Nije to bilo ništa novo, zbog astme je često primala infuzije, pa su je ostavili u bolnici da bi joj bilo lakše. Trebalo je da izađe za nekoliko dana.

Tih dana je moj sin polomio ruku. Gips na levoj ruci. Nismo hteli da joj kažemo, da se ne sekira.

Ja sam već retko dolazila iz Beograda u rodni grad. Otišla sam u bolnicu da je vidim, ne znajući da je vidim poslednji put.

-Što si dolazila, reče mi ona iz bolničkog kreveta. Sedoh pored nje, i pomilovah je po njenoj kratkoj, prosedoj, neukrotivoj kosi. Nije mi izgledala loše, naprotiv.

Nekoliko dana kasnije, nije više bila među nama. Pokosila je neka bolnička infekcija, za koju sam tada prvi put čula.

Prošlo je od tad nekoliko godina. Svega se sećam. Sećam se i opela ispred kuće. Sveće su gorele na blagom povetarcu koji je povijao plamen. U jednom trenutku, povila se i njena marama. Izgledala je kao da spava.

Par nedelja kasnije, mog sina je mnogo svrbela ruka ispod gipsa. Nisam znala kako da mu pomognem.

-Treba ti neka šivaća igla. Neka debela, tupa, da može da je provuče ispod gipsa, a da se ne povredi. Probaćemo nešto da ti nađemo, rekoše mi moji.

Kad su došli kod mene u Beograd, doneli su mi pleteću iglu. Debelu, tupu, dugačku, sivu. Nininu.

Prevrtala sam onu iglu po rukama, a slike su navirale. Ispod gipsa igla ipak nije mogla da prođe, ali je neumorno štrikala sećanja. I eto ih sada ovde, pred vama. Ištrikana raznim bojama, malo neuredno, sa ponekom izvučenom žicom i ponekim preskočenim redom.

Samo da nešto raščistimo: ova moja priča uopšte nije tužna. Ako se iko rastužio, molim ga da se pod hitno osmehne. Ovo je priča o jednoj hrabroj, vrednoj i vedroj ženi, koja me iz svoje kuće uvek pratila rečima: Srećna bila kud god išla.