Besprijekorno organizirana i odlučna žena zmaj koja je Coolinaričare natjerala da počnu pisati u stihovima i zbog čijih <a href="http://www.coolinarika.com/klub/TashaNa/clanci/">tekstova</a> vam kasne ručkovi, kojoj se divite na upornosti i ustrajnosti, a korisnici se registriraju samo kako bi joj se zahvalili na objavljenim <a href="http://www.coolinarika.com/klub/TashaNa/recepti/">receptima</a>.

Cool Chef

Sva prava zadržana

Gamifikacija omogućena

Cool chef

Crna Gora

Žensko

<para>Postoje, vjerujem, neke biljke koje svoje sjeme učaure čvrsto i snažno, kadre da ga čuvaju toliko dugo, čak i nakon svog vremena, sve dok se neke zvijezde ne poklope i ne dođe trenutak da se čaura rasprsne, otvori i jednu po jednu počne da razvija latice.</para><para>Postoje, znam, organizmi koji su u stanju da se odupru suši, gladi, žeđi, hladnoći, udarima, sječama, požarima, pa baš tada kada je svijetu to potrebno, pokrenu svoje životne sokove i promrdaju.</para><para>Postoji život. Moj, tvoj, svačiji. Sačinjen od različitih doba. Rodiš se, zazeleniš, nabujaš. Oprlji te sunce, produva vjetar, iscrpi te suša i napoje kiše, prije nego izrodiš plodove svoga ljeta. Onda požutiš, pa iskopniš. I na kraju se pretvoriš u led.</para><para>Postoje univerzumi, nastali iz jednog praska minijaturne fino tkane čestice. Rastu, bubre, šire se, unutar i izvan sebe množe, konsoliduju, kreću se kroz prostor i vrijeme. Ponekad se dijelovi univerzuma pokvare, sruše, pobune, ratuju između sebe. Ponekad uspavani otplove nekud odakle im povratka nema.</para><para>Postoje susreti dva univerzuma.</para><para>Nekad taj susret naiđe nepredviđeno, bude bučan, pun ognja i po život opasan. Nekad se univerzumski svijetovi u tišini razminu na pristojnoj udaljenosti, ili se mimogred okrznu, možda u krzanju zaljuljaju, zadrhte, ili samo zatrepere. A dešava se da se povežu. Spoje se, recimo, jednom jedinom tačkom, nađu odgovarajuće spojno mjesto i nekako se udruže. Mogu se vezati čak i vrpcom, pa kretanje nastaviti zajedno, svako za sebe naizgled slobodan, a ipak nerazdvojan od onog drugog. Nekad zategne jedan, nekad drugi, nekad oči u oči, a nekad leđa u leđa… Biva da ostanu spojeni i srasli do kraja svoga vakta, a biva i da var popusti…</para><para>A nekad se dogodi (istina, to može biti samo jednom ili nijednom) da dva svemira slučajno (da li?), plutajući po nekoj njima znanoj putanji ili besciljno, uz neki viši smisao ili bez njega, neosjetno urone jedan u drugi. Poput dva mjehura sapunice prosto se pomiješaju, sve im se koordinate poklope i od dva načine jedno… I sve se dogodi bez imalo potresa, da se niko ne namršti, oba shvate da svim svojim djelićima savršeno naliježu na strukturu onog drugog i bez imalo stida ili nelagode, kao novo jedno, kao veliko jedno, nastave put.<pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="f49db6ea-6411-11eb-a733-0242ac120017" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para> Ovo se dakle dogodi samo jednom, ili se nikada ne dogodi.</para><para>Postoje noći za nespavanje. Nije to ona uobičajena nesanica ili lomljenje sna. Ova noć ne zahtijeva spavanje, nije joj potreban takav odmor duše. Nakon mnogo vremena ona se tek probudila. I ponovo, kao prije mnogo suša i mrazeva začula: Tup-tup! Tup-tup! Tup-tup! Tup-tup! To njen sat ponovo okreće zupčanike, pa proizvodi nekada znani zvuk. Duša koja je spontano dotakla drugu, svoj srodni sapunjavi balon, potpuno je odmorna upravo zbog tog dodira.</para><para>Pa kakav je, pobogu, taj dodir od kojeg stoljećima uspavani sat proradi?!</para><para>Kao dodir dva kristala punih božanskog nektara.</para><para>Kao mekani pad pahuljice na dječiji dlan.</para><para>Kao dva pamuka, dva oblaka, što mekano utonu jedan u drugi.<pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="f6077dae-6411-11eb-857d-0242ac120053" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para>Kao ukrštanje dva pogleda, što se vijekovima traže, pa prepoznaju.</para><para>Kao susret oka, željnog ljepote, sa prizorom što oduzima dah.</para><para>Kao šapat anđela baš kad mu je vrijeme i baš gdje mu je mjesto.</para><para>Kao magla što prione uz staklo.</para><para>Kao dim što se sa vazduhom sjedini.</para><para>Kao prvi zrak sunca kad kroči u sobu.</para><para>Kao riječ kojoj prevod ne treba.</para><para>Kao zamicanje kiše u ostarjelu zemlju.</para><para>Kao tren?</para><para>Kao tišina?</para><para>Kao san?</para><para>Postoje dani čije vrijeme stoji, koji su stvoreni da budu baš onaj treptaj leptirovih krila, potreban da pokrene talase na drugoj strani svijeta.</para><para>Postoje noći, čije vrijeme traje, postoje pitanja koja vrište svojom upitnošću.</para><para>Postoji san, kojem noć ne treba. </para>

San bez noći

pozajmljeno za članak

Dobar vam dan!

<para>Vikendom kad nema vrućine i nema nekog drugog vanrednog posla, obično skuvam dva-tri jela koja tokom radne sedmice kombinujem sa različitim prilozima. Kad stignem s posla, dok se podgrije glavno, pripremim neki prilog, salaticu i gotovo. Nekad je to grašak (<emphasis>Mama...</emphasis> 🙄), nekad slatki kupus na teletini (<emphasis>Ali, mamaaaaa...</emphasis> 😕), nekad neki gulaš (<emphasis>Ah, opet gulaš...</emphasis> 😡), omakne se i pasulj (MAMA!!!!!👿), jer to mi je nekako najlakše za podgrijavanje, a može da se skuva i veća količina, pa mi bude cijela sedmica pokrivena. </para><para>Ponekad se dogovorimo da nešto one spreme. Jednom su čak ispekle krompir – same oljuštile, oprale, isjekle, začinile, ispekle – uz telefonske instrukcije. I stvarno nam je bio vrhunski taj krompir! Onda im se dopalo, pa smo nakon nekoliko dana opet pekli krompir. I opet je bio super. Tražile su nešto komplikovanije, krompir je za malu djecu.</para><para>Jedne  subote uzmem ja neke pileće šnicle, začinim ih, stavim u zemljanu posudu za pečenje, malčice pouljenu, odozgo sipam jednu šolju riže, onako suve, samo prebrane, prsnem malo vegete, malo vlašca, malo bibera, poređam kolutove paradajza i zalijem sa dvije šolje vode, dodam kockičicu maslaca  – stavim u rernu, misleći se, šta god da ispadne, poješće se. I dobijemo fenomenalan ručak! Riža rastresita taman koliko treba, piletina ostala sočna, ma divota! Kažu djeca: a možemo li MI ovako? Hm...  Narednog petka smo probali tu varijantu. Pripremim pileće šnicle, posolim, posložim, pa riža, pa paradajz, pa kockičica maslaca i poklopim i ostavim u frižider. Dijete došlo iz škole i ja zovem telefonom oko dva, da sad ona završi ručak. Ona drži slušalicu između glave i ramena, vadi zemljanu posudu, otvara alu-foliju, sipa dvije šolje vode, pokriva, stavlja u rernu, uključuje... u određeno vrijeme iskljčuje... ja dolazim kući, ručak gotov! Jeeeeeeee!</para><para>Mama, opet ćemo ovako sledećeg petka!!!</para><para>Obavezno!!! 🤗</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="651f266e-6404-11eb-aae2-0242ac12002c" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><heading3>Sledećeg petka</heading3><para>
 13.59
</para><para>-          Alo, bebo.</para><para>-          Molim, mama?</para><para>-          Šta sad radiš?</para><para>-          Domaći iz matematike. Kad da stavim ručak?</para><para>-          Još malo, zvaću te ja. Jub.</para><para> 14.12</para><para>-          Alo, dušo.</para><para>-          Molim, mama?</para><para>-          Koliko je tačno sati?</para><para>-          Sad će dva i petnaest.</para><para>-          E, taman na vrijeme. Izvadi tepsiju iz frižidera.</para><para>-          Aha, evo, ostani na vezi.  (...) Izvadila sam.</para><para>-          Dodaj dvije šolje vode...</para><para>-          Čekaj, evo, dohvatila sam šolju. Je l ona plavkasta, za bijelu kafu?</para><para>-          Jeste, maco.</para><para>-          Punu vode?</para><para>-          Dvije pune.</para><para>-          Sipala sam.</para><para>-          Prodrmusaj malo tepsiju.</para><para>-          Evo, drm, drm, u redu je. Je l da uključim rernu?</para><para>-          Uključi oba grijača, to ti je ono lijevo dugme, i onda desno okreni na 200.</para><para>-          Jesam.</para><para>-          Provjeri prvo je li rerna prazna!</para><para>-          Evo gledam, prazna je.</para><para>-          E, sad nek se to peče – otkad se ugasi lampica, tačno 40 minuta. Zvaću te ja da ti kažem kad da ugasiš.</para><para>-          Važi, mama!</para><para>
 14.59
</para><para>-          Bebo, isključi sad.</para><para>-          Evo tačno sad sam isključila. Ja sam bila navila sat da mi zvoni, da znam kad da isključim.</para><para>-          Bravo, dušo! Neka toga, sad će mama, pa da ručamo.</para><para>
 15.15
</para><para>Najviše mi se obraduje, naravno, pas. Skače i „priča mi“ sve šta se dogodilo u njegovom životiću danas. Nemam kad da slušam, ulazim u kuhinju, da postavljam ručak, eto i starije dijete treba da stigne svaki čas, pa da se ruča. Pileće šnicle s rižom su nam novo omiljeno jelo!</para><para>U kuhinji zatičem prizor – tepsija, pokrivena alu-folijom, bez podmetača  - na radnoj površini! Imade me kap ubiti! Bude li mi popucala radna površina, nek misli đe će noćas spavati! Uzimam krpu da mrdnem tepsiju – tepsija hladna.</para><para>Gledam u rernu –  ona zatvorena.</para><para>Pipnem – vruća.</para><para>Gledam u svoje dijete kako širi svoje okrugle oči i postepeno, ali vidno ostaje bez boje u licu, onako kako joj dolazi do mozga da je uradila sve – osim da stavi tepsiju u rernu. </para><para>Ćutali smo i pas i ja. Ispržih neke kupovne kobaje i uz malo sira imadosmo brzinski ručak. </para>

Ručak preko žice

<para>Ma koliko čovjek bio ubijeđen da poznaje sebe, da je siguran u svoje stavove, uvjerenja, mišljenje - vara se. Koliko god mu se čini da preko nekih stvari ne bi prešao, da nešto sebi ili drugome ne bi dopustio - on silno griješi. Iako mu se čini da ima oslonac, da je snažan, principijelan, organizovan, odlučan, da sigurno drži život u svojim rukama - dođu trenuci kad se uzde otmu, a život se sunovrati i misliš: gotovo... nema dalje...mrak.</para><para>A onda se ti trenuci neočekivano otegnu i takvo bezizlazno i bezvazdušno stanje traje i lomi koščicu po koščicu tvog bića. Savija te i unosi ti se u lice, dokazujući ti da sebe ne poznaješ ni upola, da ti nisi onaj koji neće poviti kičmu, jer takvih nema, nisi onaj koji čvrsto stoji nogama na zemlji, nemaš kontrolu i nikakva ljutnja, nikakav plač, nikakav urlik - neće pomoći. Tumaraš i udaraš o nekakve zidove, trpiš na sebi ljigave ljudske poglede, ne dolazi ti do uma da se i oni batrgaju i da im je isto ili gore nego tebi. Na momente nemaš daha, srce lupa, traži svoje, a ti nemaš šta da mu daš, ni daška. I miriš se sa tim. Misliš - eto, nek se već jednom završi. Čini ti se biće lakše. Onda shvatiš da nema lakše, nema završetka, nema izlaza, shvatiš da je to tvoja sudbina, da moraš proći kroz to stanje, kroz tu lomljavu duše, provlačiti se kroz mulj i blato dok ne dođeš do dna, ili ne isplivaš...</para><para>Iznenađuje te količina loših osjećanja, nepoželjnih osobina i ružnih karaktera ljudi koje gledaš odozdo. Nadvisili te, a sve vrijeme si mislio da ti ni do koljena nisu. Postavljaš sebi mnoga pitanja, i ona se odbijaju od tebe, pretvaraju se u eho i neko vrijeme odliježu, pa utihnu. Kako da spriječiš suze koje ti svojom vrelinom paraju obraze? Hoće li te one konačno dotući ili osloboditi?</para><para>I onda te kao šamar odnekud iz mraka pljusne saznanje. Izroni i uđe u tvoj vidokrug, maleno i gotovo neugledno, jedva vidljivo golim okom, ali sve vrijeme prisutno i obećavajuće. Kao svjetlo svica. Neće osvijetliti sve ono što želiš da vidiš, ali što je mrak crnji, svitac je vidljiviji. Vodi te i osjećaš se sigurnim dok koračaš za njim. Ne znači da ćeš isplivati sasvim na vrh, možeš se još mnogo puta zaplesti u granje i žbunje, može te ponijeti neki vir, možeš od sreće i glavu razbiti... Svejedno, pratiš ga, shvataš da ti dah postaje stabilniji, da srce hvata ritam, shvataš da si dobio dozu snage, neophodnu za isplivavanje. Taj svitac, taj majušni tračak, dodaće vatre plamenu koji gasne. Na njega bez bojazni možeš da se osloniš.</para><para>E tad ustani, otresi prljavštinu, digni glavu, udahni i zakorači. </para>

Tračak

<para>Pridruženi član naše famlije - Kosta, zvani Ciga. I njegova drugarica Olgica.</para>

Olga i Kosta

<para>Mene pčele vole. </para><para>Zuje mi oko glave, zalijeću se na mene, valjda im izgledam slatko i ukusno ovako okrugla i žuta, sa pjegicama na nosu. Može biti da ih podsjećam na suncokret. 😁 Vole da me ujedu, imaju i za šta, ne misle da ja nakon tih ujeda praktično bolujem dan ili dva. I ti ujedi, odnosno to moje loše podnošenje ujeda - jedina je stvar koja me od pčela drži na bezbjednoj udaljenosti. Sve ostalo što se pčela tiče - ja svim srcem volim i trudim se da što više učestvujem u svim pčelarskim aktivnostima. </para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5c3143d4-6404-11eb-9404-0242ac120028" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Moj tata je hobi-pčelar. Iz čiste ljubavi i nakon decenija planiranja kako će jednog dana i on imati svoj pčelinjak, prije desetak godina je počeo da se bavi pčelama. Običaj je, kažu, da kad osnivate svoj pčelinjak, treba početi sa tri košnice: jednom kupljenom, jednom dobijenom na poklon i jednom "ukradenom". Sve se, naravno, odvija u dogovoru sa iskusnim pčelarima. Pčelari su ljudi za primjer - vedri, širokogrudi, otvoreni za sve vrste savjeta, pomoći, jedni drugima podrška i preporuka. Valjda su to naučili od pčela. Od njih se, inače, mnogo čemu možemo naučiti - redu, radu, organizovanosti, disciplini, volji, smirenosti, ljepoti... Od ranog jutra one kreću sa radom - jedne čiste, druge odlaze na pašu, treće pomažu kraljici majci - Matici oko legla, četvrte izbacuju trutove... Stalno se donosi, slaže, čisti, provjetrava, nema sudaranja, nema svađe, sve uz pjesmu koju mi čujemo kao divno melodično zujanje... Sam pogled na užurbane pčelinje nožice obučene u polen sa raznog poljskog cvijeća - narandžaste, jarko žute, bjeličaste, neke gotovo crvene - kako ulijeću kroz <emphasis>leto</emphasis> i saznanje da će nam tako pčelice-medonosnice napraviti božanski proizvod - med, dovoljan je da mi dušu ispuni mirom i ljepotom. Uživam jednako i u izradi ramova sa <emphasis>satnim osnovama</emphasis> - od posebno izrađenih letvica sklapamo ramove, pričvršćujemo ih, bušimo rupe na tačno određenom rastojanju, pa kroz njih provlačimo i zatežemo žicu koja će držati satnu osnovu stabilnom, i kao <emphasis>final touch</emphasis> zalivamo ivice topljenim pčelinjim voskom. Taj miris pčelinjeg voska udišem punim plućima, želim da mi nekako ostane ispod kože, da ga što duže osjećam. On popravlja raspoloženje i vraća u život!</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="66b22858-6424-11eb-bb30-0242ac12005c" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Kako rekoh, košnicama baš ne prilazim blizu, možda više iz tog straha od ujeda, nego zbog neke realne opasnosti, tako da gotovo svakodnevno obilaženje košnica, preglede, reorganizaciju i ostalo - obavljaju mama i tata. Međutim, rado krećem sa tatom u avanturu zvanu hvatanje roja. Ovo sto posto diže adrenalin! 🙂 Pčelinje društvo se stalno množi i kad u kući postane tijesno, dio roja formira svoju novu malu zajednicu i kreće da se odvoji. Izlijeću svi kao jedan iz košnice, neko vrijeme zuje složno nad njom - tako one daju znak domaćinu-pčelaru da su spremne za odvojen život, i da će mu dati fore još nekih pola sata-sat da ih uhvati i smjesti u novu košnicu. Nova mlada matica predvodi taj odvojeni roj. Ona je neko vrijeme tu, iznad stare košnice, a onda se smiješta na drvo (panj, stijenu, krov...) - a sve pčele koje su joj se priključile je opkole i formiraju grozdove na granama. Iskusnom pčelaru uglavnom nije problem da uhvati roj i "useli ga" u novu kuću, u kojoj će matica, nakon oplodnje, nastaviti da polaže leglo, a pčele radilice da donose polen i prave med... Mama je ta koja uvijek strpljivo prati šta pčele rade i kako se ponašaju, ona je "prva ruka" u smirivanju roja da se savije i sačeka dok dotrči tata sa spremnom košnicom.  I mama i tata su već ljudi u ozbiljnijim godinama, imaju svako svoje boljčice i piju redovno svako svoje terapije, ali kada su pčele u pitanju - svaka boljka prestaje, sa radošću se oblači bijelo pčelarsko odijelo i ide se među košnice. </para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5bbf53f0-6404-11eb-ac32-0242ac120023" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5c1f229e-6404-11eb-974b-0242ac12001c" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para> Za čitavu našu familiju vrcanje meda je poseban doživljaj! Ima tu posla, to traje po nekoliko dana, svi popadamo od slatkog umora, ali ga svi - od najstarijeg do najmlađeg - obavljamo sa velikim žarom i uživanjem. Tata iz košnica donese zapečaćene ramove pune meda. Treba ih otpečatiti, tj. ukloniti tu zaštitnu opnu i to je moj dio posla. Djeca slažu otpečaćene ramove u vrcalicu (centrifugu), pa okreću i onda svi zaćutimo da na tren čujemo kišu mednih kapi kako pada na zidove vrcalice. Istačemo med, cijedimo ga, sipamo u tegle, zatvaramo, brojimo...  Usput svi cokćemo i ližemo prste (svako svoje, naravno :P), jer smo svi umazani i slatki. </para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5bae0e1a-6404-11eb-8644-0242ac12004a" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para> <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5d0d90fa-6404-11eb-868f-0242ac120054" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para> <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5c64a68e-6404-11eb-ab77-0242ac120044" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5cdf4ab0-6404-11eb-9e7d-0242ac120051" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>U mom je kraju lipa sada u punom cvatu. Ponosna okrugla krošnja nagizdana i ukrašena mirisnim cvjetovima, a u svakome od njih po neka naša pčelica. Zuje i mirišu naše lipe, čak i noću, čini mi se. Valjda i ja starim, dok sam ovako sentimentalna na zavičaj i njegove ljepote... 🙂 Sjeta me obuzme čim vratim sliku s kraja svakog ljeta, kada nas moji već ostarjeli roditelji, koji stalno broje dane i sate do svakog dječijeg raspusta, do svakog našeg dolaska, očiju punih suza ispraćaju i ostaju sami do nekog sledećeg susreta.  </para><para> <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="64d5eef2-6424-11eb-8db9-0242ac120061" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para> Jubi vas Pčelica Zmaja 😉</para><para>O nekim svojstvima meda i još nekih pčelinjih proizvoda možete pročitati <ulink url="http://vesnamihajlovicblog.wordpress.com/2012/01/27/pcele-med-i-zdravlje-taj-bozanski-lek-za-sve-bolesti/">ovdje</ulink>. </para>

Medena priča

Suncokret

izlivanje

Grebalica

Zapečaćeni ramovi

Spremne

Među košnicama

Baba i pilići

<para>
 Zub
</para><para>Ogi i dalje ispadaju zubi. Na ovoj gore slici je mala, sad je već drugačija, ali je nismo slikali, pa je zamislite. Sad ima stalne jedinice i dvojke, a trojke i četvorke tek niču, i to prlično stidljivo. Stane pred ogledalo, iskezi se i konstatuje: "Baš ću biti slatka kad mi niknu svi zubi."</para><para>Prije otprilike dvije godine, kad su joj ispadale jedinice i dvojke, klati se njoj jedan donji zubić nekoliko dana. Ljulja ga ona jezikom, prevrće i mulja po ustima, ja je opominjem da bude malo diskretnija, predlažem da ga izvadimo, da odemo zubaru. Neće. Daj da ja izvadim. Ne dam. Dobro. </para><para>Srijedom sam je čekala ispred škole, da bih je vozila u muzičku. Ona uđe, istrtlja šta je bilo na časovima, pita ima li šta da se jede, ja pružim preko ramena pripremljen sendvič ili tako nešto, vozimo se u tišini, jer ona obično žvaće. Ista stvar se dešavala i ove srijede o kojoj pišem - samo što nije bio sendvič, nego neki keksić, ne sjećam se. Sjećam se samo da nismo imali kad da se zadržavamo, jer je neka važna proba bila u pitanju, a ja sam morala da se vratim na roditeljski. Ćuti, žvaće, pa odjednom jauknu i krenuše suze. Ja vozim. Šta bi??? Aaaaaaa, zuuuuub... Sjedi na sredinu, kažem. Ona sjedne i pogleda me u retrovizor, pogledam ja nju, ona zine, vidim ja zub samo što se ne odvali, a malo prokrvarile desni. Potpuno me takve stvari izbace iz koncepcije - sve ja mogu da isplaniram i da izorganizujem, ali je sve u minut stisnuto - i kad nešto neplanirano uleti - ko da mi neko ubaci polugu u točak! Vozim i dalje, umirujem je, Vule sjedi na prednjem sjedištu, kažem joj da mi doda čistu papirnu maramicu. Ona gnjavi. Crveno svjetlo na semaforu. Okrenem se, kažem: Zini! Oga zine, ja maramicom uhvatim zub, izvadim, zamotam u maramicu, dodajam zgroženom Vuletu, neko trubi,  zeleno svjetlo, psujem - a njih dvije ćute i gledaju me.  </para><para>😎</para><para> <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="0c235a26-6409-11eb-87a2-0242ac120051" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para>
 Baba
</para><para>Naša livada je velika. Vidjeli ste na nekim starim slikama. Svake zime mi je čistimo od grančica, stare trave, kamenčića i ostalog, da bude spremna za kosidbu. Kad se primakne april, mene krene muka da hvata, treba tražiti kosca, platiti, sušiti, pa nekom dati, pokloniti, prodati - šta uspijem. Nemojte postavljati pitanja tipa: Što se, Zmajo, ne dogovoriš s nekim da ti to pokosi i da nosi?? Zna Zmaja za to, ali neće narod da se muči, lakše im da Zmaja pokosi, pa da dođe da uzme na gotovo... Eeeeeee... Nećeš, brajko! Od muke sam prošle godine, dok je komšiluk izvlačio šibicu koga će sad zapasti Zmajino sijeno - uzela šibicu i laganini ga zapalila... </para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="594bbb38-6402-11eb-bbf1-0242ac120034" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Ove godine april mi nije bio ništa bolji, sem što se javio neki zet nekog tamo čiče, kao oće on da dođe da kosi i da nosi. Ajdeeeee... Jedan dan, drugi dan, peti, sedmi, sedamnaesti.... Nema gaaaaa... E moja Zmajo, opet ćeš ti da uždijevaš vatru... </para><para>Jedan dan kosim ja dio oko kuće, to redovno kosačicom održavam, sva se zajapurim, klompe mi pozelene, ali dok ne prikosim, ne odustajem. Pokosila ja, okupala se, obukla neko aljinče - ko velim, može se još poslije možda i uhvatiti koji krug i uzmem nešto da peglam. Čujem auto. Pogledam - ne znam ko je. Izađem na terasu. Izađe tip iz kola. Dobar dan - dobar dan. <pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Kaže tip: Izvinite da vas pitam...</para><para>Kulturan, fino vaspitan, mislim.</para><para>...je l stanuje ovdje neka baba Rašović?</para><para>!!! 🙄</para><para>- Ja sam ta!👿</para><para>Čovjek počinje da mijenja boje, a meni postaje strašno smiješno. Nema babe, kakva baba, tu živimo moja pilad i ja  - kokica u najboljim godinama!  Njemu neprijatno, izvinjava se - kaže: Pa meni su tako rekli... - previja se, mučenik, znoj ga oblio. 🤢</para><para>- Nisam te valjda razočarala? 😁 Sad se već bezobrazno keserim. - Jesi li vidio kad ovakvu babu?</para><para>- Ne!</para><para>- Je l dobra baba?</para><para>- Doooobra!</para><para> Nije to onaj zet od onog čiče, nego neki sasvim drugi tip, došao da pita za travu, kaže drži familiju, tri krave ima, on bi to kosio, sređivao, uređivao, začas se dogovorismo, blago babi! 😉</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="f2061336-6403-11eb-89c6-0242ac12003b" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para>

Babin zub

<para>Bila jednom jedna majka. Ona je imala dvije kćerke i jednog nevaljalog psa. Živjeli su sretno na kraju grada, ispod jednog brda, u svom skromnom dvorcu na velikom imanju.<pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="594bbb38-6402-11eb-bbf1-0242ac120034" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="933e6070-6425-11eb-871a-0242ac120044" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="94bec994-6425-11eb-b2b8-0242ac120055" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="bc9b09ec-6424-11eb-9446-0242ac120037" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Pošto nisu imale muške ruke - ako ne računamo mušku šapu - morale su sve same da rade, i muške i ženske poslove... Grabuljale su imanje prije početka proljeća, orezivale voćke, okopavale ih i đubrile, u proljeće bi palile svoju crvenu kosačicu i svake nedjelje kosile livadu oko dvorca.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="4dfa0930-6423-11eb-8d23-0242ac120068" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Ljeti bi okrenula velika vrućina, pa bi se trava poprilično sparušila i onda ne bi imalo baš potrebe da se često kosi. Zato su morale da beru višnje i od njih cijede zdravi svježi sok, na primjer. Krajem ljeta su stizale smokve, mogle su bez njih, ali opet, greota je pustiti ih da propadnu... U jesen, nakon što se poberu šipkovi, kada stignu drva za ogrijev, neko od radnika bi ih išegao i iscijepao, majka i kćeri su složno unosile i slagale drva u šupu, kako bi spremno dočekale zimu.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="47431ecc-6402-11eb-a625-0242ac120044" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>-  Ovdje je sve idlično, ko dade ovoj bajci ovakav naslov???</para><para>-  Polako, baš dolazimo do ključnog momenta...</para><para>Kad bi počela školska godina i kad su kćerke morale da se posvete školskim obavezama, da bi sve funkcionisalo kako valja, majka bi uvodila pravila kojih su svi morali da se pridržavaju, čak i nevaljali pas. Bilo je obavezno rano ustajanje, majka sasvim rano, a kćerke nešto kasnije, svaka prema svojim obavezama. Znalo se kad se uči, kad se svira, kad se šeta, kad se kreće, kad se dolazi, kad se gleda TV, kad se ide na spavanje...</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5748251a-6411-11eb-9870-0242ac120044" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="11690946-6426-11eb-a3d5-0242ac120031" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="a95373e6-6420-11eb-8e37-0242ac12002e" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Da ne bi kojim slučajem došlo do zloupotrebe pravila, mada ni kćerkama, niti nevaljalom psu ni u snu takva glupost ne bi pala na pamet, majka je odlučila da uvede sigurnosne sisteme - televizor i kompjuter bi bili propisno šifrirani šifrom koju je samo ona znala. Šifra se povremeno, pred početak vikenda, odavala starijoj kćerki, pa bi se krajem vikenda ponovo mijenjala. Jednom je, recimo, šifra za ulazak u kompjuter glasila: "NEMAKOMPJUTERA". Ova šifra je bila na snazi gotovo mjesec dana - majka bi petkom popodne otključavala kompjuter, sve tri su krstarile svojim omiljenim stranicama, subotom takođe, nedjeljom se obično nije stizalo, i tako u krug. Jednog petka, kćerka je pitala majku da joj kaže šifru od kompjutera i majka je rekla: "NEMA KOMPJUTERA". Kćerka je krenula da ubjeđuje i moljaka: Ali, mama, pa zašto, pa petak je... Majka je nakon nekog vremena objasnila da tako u stvari glasi šifra... Te nedjelje uveče šifra se presvukla u "OPETGANEMA", pa je nakon nekoliko petaka, saznavši novu šifru, kćerka prsla u smijeh, prethodno se prekrstivši.</para><para>Onda je došao raspust, kompjuter je uživao, jer je bio otključan, uključivan kad god bi se nekome prohtjelo... A kad je raspustu došao kraj, svi su znali da će majčina kreativnost ponovo doći do izražaja i majka je ukucala novu šifru.</para><para>Prošlog petka se očekivalo da majka nakon ručka otključa kompjuter. To se nije desilo. Obje kćerke su širile oči i bezuspješno pokušavale da sastave vilice od iznenađenja i čuđenja: majka nije mogla da se sjeti šifre.</para><para>Sve su kombinacije stavljene na papir - "MORADASEUČI", "TREBADASEUČI", "AJDEDASEUČI", "VRIJEMEJEZAUČENJE" i tako dalje, ali nijedna nije bila odgovarajuća.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="bd1926a0-640c-11eb-947a-0242ac120069" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Danas je petak. Ovaj vikend će majka i kćerke provesti družeći se se knjigom, razgovarajući i uveče gledajući filmove. Sreća pa ima snijega, mogle bi i Snješka da naprave...</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="9f35f806-6403-11eb-86a6-0242ac120024" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para>

Kratka bajka o nevjerovatnoj majci

<para>
 Knjigu piše Zmaj od Podgorice,
</para><para>
 knjigu piše svojijem drugama,
</para><para>
 sitnu knjigu zlatnim krasnopisom:
</para><para>
 
 <emphasis>„Druge moje, vile nagorkinje,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>Pročitajte ovu sitnu knjigu,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>pročitajte, prst na čelo stav'te</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>prst na čelo i ruku na srce,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>pak vi Zmaji svojoj otpišite,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>hoće li se ovo čudo zbiti...</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>Druge moje,  mile posestrime,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>sjećate se šta smo govorile,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>da ćemo se sve okupit jednom,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>da čekamo kometu Haleja,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>došla nam je rečena godina,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>dvi tisuće i šezdeset prva,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>red je, brate, da se okupimo,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>pa se sprem'te na velike pute,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>spremite se, Zmaji svojoj dođ'te,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>da vas Zmaja sve redom ugosti,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>neke pitom, neke kačamakom,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>patlidžanom, pljevaljskijem sirom,<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/></emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>skorupom i  suvom ovčetinom!</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>Poziva vas Zmaja na druženje,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>a vi Zmaju rastužit nećete,</emphasis>
 
</para><para>
 
 <emphasis>no ćete mi svaka redom doći!“</emphasis>
 
</para><para>
 Piše Zmaja, pa usput planira,
</para><para>
 šta da spremi svojijem prijama,
</para><para>
 utonula Zmajica u misli,
</para><para>
 kalkuliše i računja stručno,
</para><para>
 kol'ko mesa, a kol'ko ljebova,
</para><para>
 kad otude kapija zaškripa!
</para><para>
 Ko to ide, gle koja su doba???
</para><para>
 Otud idu Sneca i Pipica,
</para><para>
 raskesile osmijehe, puste,
</para><para>
 ruke šire, gredom podvriskuju!
</para><para>
 Sneca nosi papir i olovku,
</para><para>
 hoće ona Zmaju da nacrta.
</para><para>
 A Pipici u ručice konci,
</para><para>
 trči Pipa na noge lagane,
</para><para>
 trči Pipa, usput nešto veze!
</para><para>
 Š njima ide Behar-Cveće mlado,
</para><para>
 u ruci joj čudna sprava neka,
</para><para>
 ne umije Zmaja izgovorit,
</para><para>
 no ta sprava pravac pokazuje,
</para><para>
 strane svijeta i još koječega,
</para><para>
 da se Behar nama ne izgubi,
</para><para>
 ko bi Willu na oči izaš'o!
</para><para>
 Za njom gordo Unica nam hodi,
</para><para>
 i predvodi četu odabranu,
</para><para>
 Oprahicu, Meri i Bublicu,
</para><para>
 Supericu – a kako bi bez nje!
</para><para>
 Četa zoblje kvinoju i proso,
</para><para>
 a slatkiše na zub ne uzima,
</para><para>
 to je njima drug Monti prepis'o,
</para><para>
 i ne bi ti one mimo toga,
</para><para>
 ni za živu glavu popuštile!
</para><para>
 Pomalja se fino društvo neko,
</para><para>
 ide Taja, a za njome Maja,
</para><para>
 u Tajane minđuše šarene,
</para><para>
 a u Maje veseli sombrero,
</para><para>
 idu prije, sve ruku pod ruku,
</para><para>
 nose Zmaji knedle sa šljivama,
</para><para>
 čule prije – najvolije Zmaja
</para><para>
 da se šljive u knedlice ture,
</para><para>
 pa na cimet i prezlu proprže,
</para><para>
 pa ko vele, nek se sladi Zmaja,
</para><para>
 daće ona pita i pogača,
</para><para>
 a mi njojzi nekolike knedle.
</para><para>
 Korak pruža jedna sitna mala,
</para><para>
 kako sitna, tako vatrostalna,
</para><para>
 Cinimini nađenula ime,
</para><para>
 poznata je među piromane,
</para><para>
 vatrogasci – ka braća rođena!
</para><para>
 Narandžasta mačka tud se šunja,
</para><para>
 Garfi moja, drugarica vjerna,
</para><para>
 a š njom Nada sa sve medaljama,
</para><para>
 okićena svakim nagradama,
</para><para>
 paprenjake u kofere tegli.
</para><para>
 Zzzzloćka naša paraglajder jaše,
</para><para>
 aterira pred Zmajine dvore,
</para><para>
 op, op, op, op! E časti mi, sleće!
</para><para>
 Ne promaši terasu Zmajinu!!!
</para><para>
 Š njom se zdravi Blejkova gospođa,
</para><para>
 lipa, šesna, i sva kriminalna,
</para><para>
 za pasom joj četir' revolvera,
</para><para>
 među prste cigar ne ispušta,
</para><para>
 a u ruke zlaćani darovi,
</para><para>
 nosi Lipa dar od kukuruza,
</para><para>
 da se Zmaji pođekoji nađe!
</para><para>
 Godivica, Pega  i Tavuco,
</para><para>
 tri gracije spuštena pogleda,
</para><para>
 fine, smjerne, malo isplašene,
</para><para>
 šta znaš, đa'le, šta im Zmaja smišlja...
</para><para>
 Iz ponosne Bosne dvije Brane,
</para><para>
 jedna usput po narodu pita,
</para><para>
 hoće li joj za gadžet glasati,
</para><para>
 neko po dva, neko po tri puta.
</para><para>
 Druga Brana nokte manikira,
</para><para>
 na štiklice ispela se sitna,
</para><para>
 kosu farba u boju ciklama,
</para><para>
 da svekrvu jope nasjekira.
</para><para>
 Moravke se isto pridružuju,
</para><para>
 pleh muziku naravno dovele,
</para><para>
 Gaga, Kaja, a s njima i Jeka,
</para><para>
 ciče, vrište, rujno vino toče,
</para><para>
 to je, brale, veselje za primjer,
</para><para>
 u kolo se svaka ufatile,
</para><para>
 kolo trese, a dukati zveče!!!
</para><para>
 Makedonke – i one nam došle,
</para><para>
 Pavloska i Cvetić pod ručicu,
</para><para>
 nose tegle, a nose paprike,
</para><para>
 da kod Zmaje sad oganj nalože,
</para><para>
 sve zajedno ajvar da naprave!
</para><para>
 I na kraju, društvu odabranom,
</para><para>
 primiču se nekolke prilike,
</para><para>
 jedan tuče po limenki „Žuje“,
</para><para>
 go do pasa, cigara u zube,
</para><para>
 to je Njava, spretnijeg prstića,
</para><para>
 nevolju će svaku otkloniti,
</para><para>
 otkloniti na Coolčici majci,
</para><para>
 da pritužbe nema niti jedne!
</para><para>
 Sa Njavom je i tihi Matija,
</para><para>
 ćuti, radi, komentara nema,
</para><para>
 ma se cure isto uzdrhtale,
</para><para>
 okicama jedanak prevrću...
</para><para>
 Među njih je ognjene frizure
</para><para>
 ka nevjesta među đeverima
</para><para>
 drugarica svima nam Karmela,
</para><para>
 nogom stupa, a okom presijeca,
</para><para>
 svima nam se noge okratiše
</para><para>
 Lele, majko, ako koji pisne!
</para><para>
 Karmela nam pismo uručuje,
</para><para>
 Biser-Bisa pismo opravila,
</para><para>
 opravila, ne mogla da dođe,
</para><para>
 unučići okupirali je,
</para><para>
 za druženja mnogo sad ne mari.
</para><para>
 Skupili se sa svih dragih strana,
</para><para>
 barjaci se u dvore vijore,
</para><para>
 oganj gori, pjesma odliježe,
</para><para>
 malo, malo, pa džeferdar pukne,
</para><para>
 Crnogorke Bilja, Majorita,
</para><para>
 pored Zmaje po kuhinji skaču,
</para><para>
 mir miriše od sača i peke,
</para><para>
 roštilj, ražanj, ćevapi i pivo,
</para><para>
 proje, pite, meke pogačice,
</para><para>
 buhtle, ruže, kolači i torte,
</para><para>
 mila majko, ko će sve izjesti,
</para><para>
 ko preživi, neka pripovijeda!!!
</para><para>
 Utom puče nešto iza gore!!!
</para><para>
 Zmaja diže glavu sa papira,
</para><para>
 diže glavu, gleda u nebesa,
</para><para>
 grmi, sijeva, kiša prolijeće,
</para><para>
 a oko nje sve sama pustara,
</para><para>
 niđe nikog do jednog Marfija,
</para><para>
 on očima zbunjeno koluta,
</para><para>
 šta je Zmaji, je li poluđela?
</para><para>
 Kud se ovaj narod silni đede???
</para><para>
 Moja Zmajo, moja avetinjo,
</para><para>
 a to si ti prispala, budalo,
</para><para>
 to se tebe u san sve prisnilo,
</para><para>
 niđe nikog bezbeli da nema,
</para><para>
 tvoje druge pored kompjutera,
</para><para>
 idi tamo, konektuj se, mlada,
</para><para>
 pa im fino sanove opričaj!!!
</para>

Kada, kako i gdje ugledati Halejevu kometu

<para>
 Zašto? 
</para><para>Zato što nije lako biti samohrani roditelj, voditi računa o dvoje djece, praviti besprijekornu organizaciju svakog božjeg dana, planirati sve u minut, usput biti zaposlen, misliti jesu li plaćeni računi, je li obezbijeđen ogrijev, živjeti na kraju grada i održavati veliko imanje, orezivati voće, kositi veliku livadu, i da ne nabrajam dalje... Nisam svojom voljom ostala sama, petljam i snalazim se, ali ne žalim se – nemojte pogrešno da me shvatite, jer ja sam sa tim naučila da živim – a šta bih drugo??? Dakle, da ne bude zabune, ovo nisu samosažaljive srceparajuće riječi, koje teže da izazovu nedajbože vaše suze – ne! Ja se sada nalazim na nekom svojevrsnom raskršću i možda je nekome važno da čuje i pročita kako je neka tamo Zmaja odlučila da sve promijeni i da je to moguće. Eto zato ja ovo pišem.</para><para>Do nedavno sam imala utisak da sam ja tek nečiji inventar, neko me odozgo mota i zavlači, ja uporno lupam u zid, čas glavom, čas leđima i vidim ja da je to tako, ali nikako da shvatim zašto sam samo statista, koji čak ni tekst nema, puka figura, robot... Onda sam odlučila da ja ne želim da budem inventar nečijeg života – pa ni svog.</para><para>Neću vam nabrajati koliko mi se problema nasložilo za ovo vrijeme – a kao da su svi čekali da u isto vrijeme sazriju i umnože se – svi su me, jedan za drugim lupali po glavi, da povremeno nisam znala da li ja živim svoj život ili gledam neki težak film. Nije to neka glupost, tipa: "Nisam uspjela da odem u Tunis, a tako sam željela". Taman posla, ja sam ozbiljan čovjek, ja imam i ozbiljne probleme. Uglavnom, motala sam se i po sudovima, vjerovala advokatima, bila obmanuta, praktično "prodata" i to za neke male pare, podnosila sam i svoje i tuđe neuspjehe, sad vraćam neke tuđe dugove, usput me satire ljudska glupost i zloba, oči su mi ispadale od nevjerice da takav narod postoji, da uopšte šeta kuglom zemaljskom, svi bi da nešto zgrabe, prisvoje, pojaviše se odnekud i nekakve osobe iz nekih prethodnih života, pa i one bi da malo uzmu od tog slatkog kolača koji ja jedem... A ja ćutim, trpim i mislim se kako da ja sve to savladam, ja jedna a njih milion, kako da ja živa preteknem i da đecu podignem... Ma nikoga ja, ljudi moji, ne diram, nikome u tanjir ne gledam (gledam vama ovdje, al to se ne broji :)), ja ne volim ni po komšiluku da idem kafe da ispijam, meni je najljepše sa svojom djecom, pa niko nije srećniji od mene! I što me, kog đavola, onda čačkaju, šta hoće??? Malo im to što imaju? Hoće od ove moje muke nešto da uzmu?</para><para>I sad bi ona stara Zmaja rekla: "E ne dam! MRŠ!!!"</para><para>Ali ja više nisam ona stara Zmaja. Ja sam odlučila da se promijenim. Ja sam shvatila da čovjek ima svoje granice i da van njih čovjek ne može, kao recimo iz svoje kože i iz svoje priče. Odatle bježanja nema.</para><para>Nova Zmaja je rekla: "U redu. Eto vam. Aj sad da vas više nikad ne vidim. Mrš."</para><para>Jer, onog dana kad sam odlučila da se promijenim – odluka je bila da se promijenim skroz i za vazda! Ne ono: "samo da dođem ispod ___ kg, pa ću onda lako" ili "daj samo da pritrpim dok to i to ne prođe" – ne, ne, nema toga! To je takva šarena laža, to je kao vazduh iz balona, ne padajte na te fore! Kad donesete veliku odluku, vi se te odluke morate i pridržavati. Ako hoćete da se mijenjate, mijenjajte sve!</para><para>
 Dakle, kako pokrenuti pozitivan ciklus?
</para><para>Prvo sam nabavila psa. Dugo smo djeca i ja vijećali da li, ili ne, ako da zašto, ako ne zašto ne, kakvog psa, kolikog, i na kraju odlučili da nabavimo Marfija. Baš njega, takvog i tolikog, balavog i zgužvanog, aktivnog i razbacanog dasu, atletski građenog 😉 . Marfi je stigao kao tajni rođendanski poklon mom starijem djetetu, tako smo vješto bubica mala i ja to krile od seke, danima smo šušketale i domunđavale se, da seka ništa ne sazna, da ne posumnja! Čak nismo otišle da navijamo za nju na takmičenju (!!!!!!!!!), jer je te noći trebalo da nakon 400 pređenih kilometara naš Marfi stigne svojoj kući. I nema tih para koje bi mogle da plate taj izraz lica, to iznenađenje, to oduševljenje, tu nevjericu i to radovanje!!! Da vam je bilo da to vidite!!!</para><para>Znate ono kad smo učili iz istorije šta su bili uzroci nekog tamo rata, a šta je bio neposredan povod. E, ako to primijenim na priču o Marfiju, neposredan povod za njegovu nabavku je bio rođendan, a uzroci su mnogo kompleksniji i dublji - Zmaja je morala da izađe iz kuće. Ta Zmaja, tj. ja, ona stara ja, tokom godina je stekla naviku da nikud iz kuće ne izlazi ako ne mora. U redu kad mora, obaveze i to – onda je ona izlazila. Ali se iz petnih žila trudila da sve nabavke završi petkom veče, kako subotom i nedjeljom ni slučajno ne bi morala da izađe iz kuće. Ej, iz kuće!!!! Znate li kakvo veliko dvorište je imala ta Zmaja? Ogromno, sa travnjakom koji je sama kosila, pa terasa, pa voćke, pa svašta tako nešto. Jok! Zmaja ne izlazi iz kuće. Zmaja obuče pidžamu i čitav dan ne otvori usta. Ne progovori. Vazdan u mislima kako bi ovo riješila, kako bi iz onoga se izvukla... Djeca skaču, odu sa drugaricama, dođu, ručaju, Zmaja ne promoli nos. E pa neće moći, drugarice Zmajo! Došao ti je Marfi i sad moraš!!!</para><para>Marfi je moj bensedin, vjerujte mi. Marfi je čudo jedno od psa, pokrade papuče čitavom komšiluku i sve po jednu donese, a niko ništa ne traži! Ja ga učim ga da uzme makar br. 39, i to čitav par, ali ništa, ne kapira. Ponekad poludim kad skockana izađem iz kuće, a on po meni zabalavi, ali ajde de...  Marfi je to. Ima on i svoj zakon. 👿 </para><para>Ne nagovaram ja sad vas da i vi kupite Marfija. Možda vi svog Marfija već imate, a niste toga svjesni! A znate li šta je Zmaja shvatila? Kaže meni moja starija bubica: "Znaš li, mama, koliko ja volim Marfija!!!" A ja se nešto mislim, jeste, mi njega volimo, mnoooogo ga volimo, ali mi volimo i babu i đeda, i ujka i ujnu, i Vasa i Miku, i kumove, i drugarice, i cool prijateljice, a Marfi??? Marfi voli samo nas!!! Možete li da zamislite kolika je to količina ljubavi, usmjerena samo na nas??</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="e0179d74-6422-11eb-9da4-0242ac120043" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para> E tako, onda sam prestala da pušim – samo tako, preko noći. Ima tome gotovo četiri mjeseca, nisam poklekla, a nije baš ni da sam bila u iskušenju. Sa tim sam kvit. A mislim da je važno da objasnim i zašto sam prestala da pušim. Sjeća se poneko od vas da sam početkom maja okačila jednu svoju sliku sa cigaretom – bilo je malo polemike oko degutantnosti, iako sam se ja, postavljajući je, izvinila unaprijed svima zbog ružnoće i cigarete... 😉 E, zbog te slike sam odlučila da prestanem da pušim. Ne zbog toga što mi je poneko od vas rekao da je slika neprimjerena ovim stranicama, ili nešto slično, ne! Ja sam tu sliku dugo izučavala i vidjela koliko mi se sitnih bora pojavilo oko usana, kako sam nekako žuta u licu, daleko bilo ko vosak, vidjela sam kako se moje ruke i prsti glupo ukoče zbog te cigarete, vidjela sam i shvatila kako meni, u stvari, ta cigareta ružno stoji! Dva dana kasnije sam izbrisala sliku i popušila svoju posljednju cigaretu, zgužvala paklu i rekla da je sa tim dosta. A ta ekskurzija je trajala gotovo 22 godine...</para><para>Sa kilogramima, recimo, muku mučim evo šest godina. To je, bre,rat! I u trudnoćama sam se debljala, ali je to ipak nekako lakše i bezbolnije bilo, brže ili sporije, tek ja sam te kilograme i gubila. Međutim, usljed velikog stresa zbog smrti muža prije šest godina i nešto malo više, ja sam se za pola godine udebljala 35 kg!!! Ne znam jesam li ubilježena u Ginisovoj knjizi, ali ako ima neko ovdje ko je to uradio brže ili bolje od mene – nek se javi, da ga vidim!</para><para>Svi nalazi krvi koje sam radila u proteklih šest godina, dakle i oni obični i kompleksniji, i nalazi hormona – sve je bilo u najboljem redu. Nemam povišene trigliceride, nemam holesterol, štitna mi radi ko švajcarski sat – ma sve je u redu! Ali izvinite, <emphasis>ništa nije u redu!!! </emphasis>Jer ja slabo spavam, nervozna sam, depresivna, povremeno agresivna, povremeno apatična, pred djecom uglavnom nasmijana, do u tančine organizovana, ali vidim da pucam po svim šavovima...</para><para>Zato je sledeće, što sam željela da promijenim - izgled. Nisam otišla u šoping ili kod frizera zbog toga, to bi bilo previše lako. Meni je trebalo nešto složeno, da se malo pomučim, kako bi sve to bilo valjano. Uradila sam test intolerancije na hranu. Mogu vam reći da još uvijek nisam načisto da li je to čista glupost, ili je toliko genijalno, da mi to u stvari ne kapiramo. Košta mnogo para, ali ako odlučite da to radite, budite pametni, pa tražite listu namirnica koje su obuhvaćene testom. Ne da vam, kao meni, kažu da test obuhvata 343 namirnice, pa vi, da prostite, padnete na dupe od tolikog broja i očekujete da će vam to riješti sve probleme 😁😁 . Jer, Zmaji je pisalo da bi morala da izostavi sa jelovnika pileće meso, mlijeko i mlječne proizvode, jabuke, kruške, šljive, mandarine, pomorandže, krompir, rižu, paradajz, boraniju i tako to, a da ja za Zmaju idealno, recimo, da pase mlade bambusove izdanke! Ili da gricka neke bobice čudnog naziva, internet znadijaše o čemu se radi, ali ja dan danas ne umijem da ponovim kako se TO zove. Dakle, možda taj test nije baš čista glupost, možda je genijalan, ali ne dozvolite da prave magare od vas, ko što napraviše od mene, pregledajte prvo listu namirnica, pa onda vadite novčanik.</para><para>Međutim, kad sam već dala pare, ne mogu sad da kažem da neću da se pridržavam tog testa. Ne, nisam počela da pasem mlade bambusove izdanke, ali sam prilagodila ishranu tom testu, i usput počela da gledam na sat – po principima HRONO ishrane. Neću ja sad da reklamiram kako je to vrh vrhova, super ovo ono, sve drugo zaboravite, ovo je prava stvar. Ma kakvi! Ja samo želim da kažem da je meni, u ovakvim uslovima u kojima živim, takav princip ishrane mnogo bliži i lakše izvodljiviji od bilo kog drugog, do sada isprobanog. I daje dobre rezultate. Evo da vam dam i neku brojku. Za prethodna tri mjeseca: </para><itemizedlist>
 <listitem>
 <para>Doručak mi je bio u 7 h, ručak u 13, užina u 16.30 i večera u 19. To je bio princip, pridržavala sam ga se 99%, ponekad je zbog sticaja okolnosti moralo da se poremeti.</para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>Bila je vrućina, pa sam u sebe nalivala vodurinu, po tri litra samo dok sam na poslu, pa poslije još oko litar, litar i po. To kažu svi na svakoj dijeti da je ispravno i dobro. Eto. </para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>Dalje, za ova tri mjeseca nisam ni okusila: jaja, krompir, pirinač/rižu, boraniju, bijelo brašno – sve mi je to bilo pod crvenom bojom, dakle zabranjeno, i zaključila sam da se bez toga može.</para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>Umjesto krompira, jela sam čičoku – al je skupa mnogo, pa nisam baš mogla često, mada mi se strašno dopada. Kažu pametni ljudi da čičoka nema skrob kao krompir, nego ima to „nešto“ što ubrzava metabolizam. </para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>Nije da nisam umjela povremeno da se zasladim – svaki mi je slatkiš bio zabranjen, ali sam ponekad umuljala sebi neki kolač, umjesto šećera fruktoza, umjesto brašna kokosovo brašno ili ovsene pahuljice, obično je za takve kolače bila potrebna kašika, ali meni nije smetalo. Podvlačim, to je zaista bilo samo ponekad – recimo jednom u 20 dana. </para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>Voće mi je bio najveći problem – sve ono što mi je dostupno, bilo mi je zabranjeno. Bazirala sam se na nektarinama, koje su mi bile neutralne. Mada, izvinite, ali kad mi rode kruške, stvarno neću da ih bacim ili da kuvam džem na sto stepeni, a da kupujem nektarine. I kruške sam jela. Pa šta! </para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>Dalje, ono što je bitno je fizička aktivnost – ništa se nisam organizovala, nikakve teretane, nikakvo mjerenje pređenih koraka, gubitka kalorija, trte mrte, ma kakvi! Izvedem Marfija u šest ujutru, jurcam sa njim, ponekad i ne jurcam, nego eto hodam, pa onda širim veš kad njega uvedem (ispostavilo se da nije pametno širiti veš kad je Marfi pušten 😕), pa onda hodam nešto više nego inače, pa malo češće čistim kuću, ne svalim se pravo s posla na dvosjed, nego mrdam – to je sva fizička aktivnost koju sam imala i koju i danas imam. Ja nemam vremena za nešto veće i glamuroznije. </para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>Ove godine sam se slatko najela patlidžana i tikvica – nisu mi bili „zeleni“ na listi, nego samo neutralni, ali sam se slatko navukla na njih, i spremala ih sa uživanjem na sve moguće načine i to vam toplo preporučujem. Od mesa sam jela teletinu, ćuretinu, džigericu, a kako jagnjetine uopšte nije bilo na listi (ni kao preporučene, ni kao neutralne, ni kao zabranjene namirnice), išla sam logikom da sve što nije zabranjeno – dozvoljeno je, pa sam nekoliko puta ručala jagnjetinu 👿.</para>
 </listitem>
</itemizedlist><para>I eto, to bi bilo to.</para><para>Ah, da, zaboravih.</para><para>Nakon tri mjeseca ovakve ishrane, ja sam 12,5 kg lakša 😎 😉.</para><para>I da vam kažem, a to sam pročitala na jednom pametnom blogu, ne slušajte nikoga – nikakve stručnjake koji sve znaju, ne čitajte mnogo knjiga o pravilnoj ishrani, ili su sve slične ili su totalno različite, ne rasplinjavajte se bezveze, samo gubite dragocjenu energiju, ma ne slušajte ni mene – osluškujte šta je ono što vam iznutra govori ono vaše drugo ja. Moje drugo ja je vapilo godinama da ga spasim, ja ga nisam čula, od obaveza, od problema, od zorta! Onog trena kad sam krenula da osluškujem – moj život je krenuo u smjeru zauzimanja ravnoteže.</para><para>I kako sad da ja zaključim ovakav jedan tekst??? Šta je, bre, ovo? Ko je ovo pisao? Ona stara Zmaja ili ja??? 😁</para><para>Zajedno smo mi to vama jutros sročile, nećemo ni da lektorišemo, ni da provjeravamo jesmo li praznoslovile, baš nas briga, odosmo da se bavimo nečim drugim. A vi – ako hoćete čitajte, ako nećete, opet dobro.</para><para>Jubi Zmaja! ❤️❤️❤️</para><para>P.S. Vratila sam se samo da vam stavim srciće. 😉</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="dfaa3112-6422-11eb-98d5-0242ac120059" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para>

How to train your dragon?

Riža Venere sa filetima jesetre

Antistres nes ;)

Prvojanuarska palenta

<para><pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="24fee1cc-6414-11eb-8714-0242ac120055" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Ruska Matrjoška je, vjerojatno, najpopularniji ruski nacionalni suvenir koji je veliku slavu stekao i širom svijeta. Na svim većim izložbama, sajmovima, festivalima održavanim u raznim dijelovima svijeta, na ruskim štandovima gotovo uvijek se mogu vidjeti i vesele matrjoške koje posjetitelje šarmiraju svojim neponovljivim oblikom. Djeluje kao da je doplivala iz nekih jako davnih vremena, iz svijeta legendi i bajki. Međutim, ova zabavna drvena lutkica ima "svega" nešto više od sto godina. <pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>U 19. stoljeću, znači u vrijeme kada se pretpostavlja da je ova lutka nastala, praktično najčešće rusko ime bilo je Matrjona, u čijoj osnovi leži latinska riječ "mater", koja označava majku. Ovo je ime asociralo na majku mnogočlane obitelji, zdravu i jedru, pa ono tako postaje zajednička imenica koja označava drvenu rukotvorinu, oslikanu jarkim bojama. Da li zbog marame ili iz nekog drugog razloga, kod nas se ova drvena lutka često pogrešno naziva babuška.</para><para>Prva ruska matrjoška, koju je napravio Vasilije Zvjozdočkin, a ukrasio i obojio Sergej Maljutin, sastojala se od osam dijelova. Sve figurice razlikovale su se jedna od druge, a posljednja, osma, predstavljala je bebu u pelenama.</para><para><pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="2d2fd2d4-6414-11eb-9153-0242ac120049" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>Princip pravljenja matrjoške ostao je isti do danas i sačuvao je sve odlike rezbarskog zanata starih ruskih majstora. Pravilo je da se ruske matrjoške prave od lipe, breze, johe, jasena. Kao najzahvalniji materijal pokazalo se stablo lipe. Debla, predviđena za izradu matrjoški obaraju se rano u proljeće, a onda se čiste od grana i kore. Na nekoliko mjesta ostavljaju se prstenovi od kore, da drvo ne popuca. Tako obrađeno stablo treba se sušiti najmanje dvije godine. Majstor će pažljivo odabrati materijal pogodan za pravljenje lutke i tražit će onaj dio drveta koji nema ni pukotinu ni čvor. Obično se najprije pravi najmanja matrjoškica, koja ponekad može biti i veličine nokta. Na osnovu nje pravi se veća i tako redom. Nakon osnovne obrade, drvene lutkice preuzima umjetnik, koji ih "oblači" u sarafan (dugi kaput bez rukava) jarke boje, na glavu joj stavlja maramu, ukrašenu cvijećem. Ponekad se, ovisno o umjetnikovom raspoloženju, matrjoškama dodaju i različiti detalji: korpe, buketići, svirale, različite životinje itd. Izraz lica svake matrjoške je poseban: mogu se vidjeti tužne, zamišljene, stroge ili ozbiljne lutke, kao naravno i one vesele, nasmijane.</para><para><pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="27eef03e-6414-11eb-acf9-0242ac120054" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>Mnogo je različitih verzija gdje i kako je ova neobična figurica nastala. Izgleda da rusko porijeklo matrjoške nije ništa više do primamljiva legenda za inozemne turiste. Ne tako davno, na teritoriju Rusije matrjoška nije ni postojala: o njoj ništa nije znao ni Puškin. Razlog tome je činjenica da je matrjoška u Rusiju najvjerojatnije došla iz Japana, otprilike '90-ih godina 19. stoljeća. Prema nekim izvorima, ona je napravljena po ugledu na šičifukudžin, japansku igračku sastavljenu od sedam dijelova koja donosi sreću.</para><para>Nevjerojatno je kojom brzinom se lutka-imigrantkinja udomaćila na ruskom tlu - umjesto japanskih kosih očiju progledale su okrugle i plave, lutka je "obukla" pravi ruski sarafan, a rumenilo njenih obraza postalo je ogledalo ruske duše. Koliko se dobro ova lutkica snašla u novoj sredini dokazuje to, što je kao unikatna ruska igračka dobila nagradu na Pariškoj svjetskoj izložbi 1900. godine.</para><para>Autor slika: <ulink url="https://www.coolinarika.com/klub/tashana/">TashaNa </ulink></para>

Matrjoška – cool lutkica

country girl :))

<para>:)))<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>
sa naseg brda, pogled da nasu kucu i nase imanje</para>

San bez noći

pozajmljeno za članak

pozajmljeno za članak

Dobar vam dan!

Ručak preko žice

Tračak

Olga i Kosta

Medena priča

Suncokret

izlivanje

Grebalica

Ram

Zapečaćeni ramovi

Spremne

Među košnicama

Baba i pilići

Babin zub

Kratka bajka o nevjerovatnoj majci

Kada, kako i gdje ugledati Halejevu kometu

How to train your dragon?

Riža Venere sa filetima jesetre

Antistres nes ;)

Prvojanuarska palenta

Matrjoška – cool lutkica

country girl :))

svoja kucica, svoja slobodica

rosa na latici

umjesto “dobro jutro”

San bez noći

Težina pripreme

Grupa jela

Način pripreme