Vrijeme provedeno s nama, <a href="http://www.coolinarika.com/klub/Sneca/komentari/">komentari</a> pod vašim sadržajima i postovi na forumu padaju u drugi plan pred brojnim <a href="http://www.coolinarika.com/klub/Sneca/recepti/">receptima</a> i svjedočanstvima onih koji ih isprobavaju. Primamljive egzotične kombinacije u njenim receptima oduševljavaju ne samo ljubitelje neuobičajenog, već i pobornike klasike i domaće tradicije.

Sva prava zadržana

Sudjeluj u istraživanjima

Gamifikacija omogućena

Cool chef

Srbija

Žensko

Čokoladni rolat sa lešnicima

<para>Zašto volim Facebook?</para><para>Ova razbibriga meni je zaista draga. Sednem u dokolici pa prevrćem sve i svašta dok mi se misli ne rasprše dovoljno, dok ne ispraznim glavu od dnevnih nebuloza! Pa onda, pronadjem izgubljene prijatelje: od onih koji su "preko ulice" a ko zna iz kog razloga ih retko vidjam, do onih koji su "preko bare" - a koje ponekad vidjam češće nego ove "preko ulice". Pa grupe, zatvorene i otvorene, rodbina, neki novi ljudi, sve je to, i svi su oni u ovoj čarobnoj kutiji... Nemam vajber, zapravo izbegavam da koristim internet preko telefona. Ne volim da mi "pikće" svako malo, a ne volim ni da me pronalaze baš stalno i svuda. I da budem sasvim iskrena: ćorava sam brate ko slepi miš, dok izbunarim cvikere, dok se nabečim u taj maleni ekran - mine me volja. Volim da se udobno zavalim u svoju fotelju sa ili bez kafe i onda utonem u ovaj polustvarni svet. A priča o sadržajima je posebna. Osim nekih aktuelnih dogadjaja koje se sve više zapravo trudim da preskočim, pročitam po neki baš zanimljiv post i li simpatičan status. Prijatelji me podsete na neke zaboravljene teme, dogadjaje, uspomene, a ponekad jednostavno otkrijem i po neku meni do tad, nepoznatu osobinu ljudi sa kojima komuniciram. Fejs je zapravo jedna kupusara, ona svaštara koju smo imali u detinjstvu u koju smo užvrljavali misli i poruke pesme i citate, lepili sličice, omote od koječega, razne crca-boce iliti "drke" što bi neke moje prije rekle, a ta sveska, ta nesrećna svaštara, kao da nije imala kraja, kao da je broj stranica rastao što je više puniš.<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>A ako sam neraspoložena a nemam sladoled u frizu, obavezno "odigram" jedan ovdašnji kvizić. Glupi su, reći ćete, besmisleni su...Što? Šta je glupo u čovekovoj želji da sebi popravi raspoloženje? Ako ih pogledate makar i ofrlje shvatićete da ne postoji ni jedan koji vas neće hvaliti i obasuti vas optimizmom ( koji vam je baš u tom i tom trenutku u laganom opadanju ) iako vi definitivno spadate u osobe kojima je čaša obično polupuna. Šta je loše u maloj dnevnoj dozi bajke ako svi znamo gde i u čemu živimo? Taman toliko da vas vrati u normalu iz koje ste za trenutak ispali, da se priberete i okrenete onom svom mikro svetu koji volite i koji ulepšavate bez obzira na maločas pomenutu činjenicu.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="00591e8a-6411-11eb-acde-0242ac120023" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>I još jedan od razloga zbog kojeg ću ja da se motam ovuda i dalje su tekstovi <ulink url="https://www.facebook.com/igor.karanov">Igor Karanov</ulink> -a. Da se, ako već niste, zaljubite u ljubav kao takvu! Da otkrijete svu lepotu u malim, "običnim" stvarima, da shvatite da se sreća bukvalno može opipati.<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Ako niste, dragi moji, pročitajte - i biće vam jasno o čemu pričam...</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="0642654a-6411-11eb-8ce2-0242ac12002f" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>ZAŠTO SU STVARI LEPŠE NEGO NA INTERNETU<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>By Igor Karanov<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Oči nisu lepe kad trepću nego kad me gledaju. I nije lep dekolte stisnut u razdeljak nego grudi koje se njišu i dišu. I zadnjica nije lepa kad se utegne u farmerke nego kad kao divlje more poskakuje dok hodaš. I usta nisu lepa kad se slikaju nego kad se smeju hiljadama zuba. A reči nisu lepe kad lepo zvuče nego kad pričaju istinu. I lice nije lepo kad je našminkano nego kad je srećno ili tužno ili ljuto ili zamišljeno. I noge nisu lepe u čarapama nego kad se negde zapute. I prsti nisu lepi sa crvenim lakom već dok petljaju, čačkaju, seckaju, šniraju i diraju. I vrat nije lep zbog onih linija već kad se osvrćeš da vidiš da li sam tu. A struk i kuk nisu izlomljena linija već salsa koja se budi dok radiš sasvim obične stvari sa veš mašinom ili fenom za kosu. I ta kosa, ni ona nije lepa zbog frizure, već zbog toga što se ustalasa nekim čupercima svaki put kad ispod nje pomisliš na mene. I zato te sad ovako nestrpljivo gledam kako se skoro gola izvijaš na krevetu dok te budi zvuk slova koja kucam, nema ništa lepše od tvog buđenja jer ti znaš šta ćeš sa ovim jutrom.</para>

Zašto volim facebook...

Za članak...

<para>... a može i "za poneti" ;) :D</para>

<para> "U lijepome starom gradu Višegradu... "</para><para>
 <ulink url="https://www.youtube.com/watch?v=KnLzlHNQ-TM">https://www.youtube.com/watch?v=KnLzlHNQ-TM</ulink>
</para><para>Poslednji put na terasi restorana pored Ćuprije sedela sam u leto 1984.godine. Baš davno! Tada još nije bilo espressa niti nes-kafe, pila se obična kava služena u fildžanima, prilično slaba za moj ukus, što bi rekli "tanka" ali divne arome, koju sam pila preko kockice šećera i uživala. Umesto Rihann-e čula se pesma Himze Polovine koja je uz čitav pejzaž, Drinu i stari most pristajala mnogo bolje.U to vreme, iako se kad sednete u kafanu činilo da ono stoji,  fabrike i trgovine su radile punom parom, a uprkos užurbanosti da ne zakasne da posao, ljudi su se na ulicama pozdravljali srdačno i sa osmesima. Sve je nekako vrvelo od života i kretanja a ja sam tu gužvu i uličnu buku baš volela. Volela sam svu tu raznolikost medju ljudima, te običaje i kontraste - od super moderno odevenih do onih u tradicionalnim dimijama sa raznobojnim maramama, te glasove, muziku, to ključanje u kasno leto...</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5b8f63a0-6410-11eb-9891-0242ac12004c" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Konobar je ljubazan.  - Nemamo konvertibilne marke, kaže moj dragi. - Nije problem, sve primamo, sve ide - osmehuje se i prima porudžbinu... Prilagodjavanje je uvek proces, a ovde verovatno brži nego negde drugde jer uslovi života to nameću. Posao zamire iz godine u godinu.  Preduzeća nestaju. Firme se gase preko noći. Ljudi trguju sitnicama, bave se onim najjeftinijim  oblikom turizma jer ih to održava u životu. Pijem kafu, bez šećera u kocki, bez rahat-lokuma, jaku, crnu. Onakvu kakvu volim. Ali mi se sad ne dopada. Gledam u most pa se onda okrećem okolo. Motivi ljudske tragedije i izgubljenosti. Prokleta avlija. Pokušavam da pronadjem neki Andrićev delić. Unaokolo kod uličnih prodavaca magnetići sa njegovim likom i citatima. Kad taj isti prizor ugledam na Zlatiboru ili u Kotoru, priznajem da mi je odbojan, čak ne toliko zbog toga što je kič koliko zbog tog pomalo agresivnog nasrtaja na turiste - gde god podješ ne možeš ih izbeći...ali ovde mi začudo to uopšte ne smeta. Ovde se to prosto uklapa u celu sliku. Prodavci su srdačni i nenametljivi, oni živo razgovaraju medjusobno, šale se, iako se vidi da im teško ide. Ali izgledaju kao da sasvim lako podnose svoje sudbine, kao da se ne bi  požalili na to puko preživljavanje. Neki optimizam provejava tezgama iako izgleda kao nonsens. Medju mnoštvom šarenih frulica, privezaka za ključeve, magnetića i raznih djindjuva, pogled mi pade na jedan zalutali predmet: ručno radjen bakarni mlinčić za biber. Od kad ga nisam videla! Kod nas ga već odavno nema. Prodavac je stariji čovek. Smeška se i kaže, kao da zna da nemam km - 500 dinara. Može, može u dinarima. Sve ide ovde - reče potom nešto tišim glasom, a ta mi se rečenica zabi u uši kao trn. Sve ide ovde, ponavljam u sebi i obuzima me neko čudno osećanje, nešto nalik tuzi samo drugačije, nešto što se podmuklo prikrivalo i uvuklo u moje misli pa sad ne može da izadje...</para><para>Odlazimo u Kamengrad ili kako ga još zovu, Andrićgrad. Već slutim da tamo neću naići na ono što bi mi se svidelo, da od Andrića neće biti ni A - a i kako bi? Ali tu smo, pa ćemo pogledati. Ljubazni i nasmejani, turistički radnici u lepim uniformama dočekuju posetioce u kamenom ulazu u Grad. - Dobar dan, izvolite, evo ovde možete uzeti prospekt. Jeste li nas već posećivali? Niste? Malo napred imate lep kafe-restoran, poslastičarnicu sa tradicionalnim kolačima... - A primate li... - Primamo i evre i dinare, dolare, ma čak i jene! Sve ide! Smeška se ...  Ponovo. Ponovo mi se ta rečenica zariva u mozak.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="6012c6a6-6410-11eb-8430-0242ac120045" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Kamengrad je naoko jedna mala urbana celina satkana od spomenika i komercijalnog dela, meni potpuno prazna kao kulisa za neki film. Ne samo bez stvarnog života, nego i bez nekog naročitog smisla. Zgrada centra za kulturu. - Idem da pogledam malo, reče Andreja, na ovom projektu radio je jedan moj student. Zanimljivo kako mi ne umemo da koristimo drvo u modernoj gradnji, baš kad izgleda da će ličiti na nešto, otkriješ nedostatke... Ok, idi sinko, ne divani mi se sada o arhitektonskim postignućima i promašajima.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5e714f98-6410-11eb-b515-0242ac12004b" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para> Ulazimo u neku uličicu, hteli ne hteli, pratimo  putokaze. Na malom trgu prodavnica suvenira. Lepi su, ali i oni nekako istrgnuti iz konteksta.</para><para> <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5a98e890-6410-11eb-bf49-0242ac120013" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5c5c0a4a-6410-11eb-b53a-0242ac120013" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Vraćajući se "ulicom Mlade Bosne", podižemo poglede iznad bioskopa. Na zidovima murali. Prilazim bliže, zagledam se malo bolje. Nisu murali, mozaici su. Jedan prikazuje likove Mlade Bosne, devojku na biku - krhka, slabašna devojka u borbi protiv moćnog bika, kud ćeš jasnije simbolike, ali mene ipak ostavlja ravnodušnom. Drugi je prava papazjanija. Da li bi se  Ivo Andrić prevrnuo u grobu kad bi video taj mozaik na kome labudovi ukrštaju vratove ispod drveta jabuke pod kojim je devojka. Eva? Ha, možda. U pozadini Monika Beluči gura bicikl, a u desnom uglu nadvlače konopac Miroslav Dodig, Emir Kusturica... još neki likovi koje ne prepoznajem, a sve to posmatra Branko Ćopić. Malo je što se jednom ubio... Moja snaja je fotografisala. Ja čak i nisam. Nisam imala ni malo volje.  Sve ide ovde, pomislim i skoro da se gušim. - Idemo, dozivam familiju, videli smo šta je bilo za videti. Obilazimo i hotel - konak.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5dacfa3a-6410-11eb-bec1-0242ac12001a" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Nemam emocija. Samo želim da krenemo dalje.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5d158542-6410-11eb-9c1c-0242ac120013" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5ea6a08a-6410-11eb-a8b3-0242ac12001b" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Vraćamo se do mosta sa željom da prošetamo po njemu, da slikamo Drinu zeleniju nego ikad, čini mi se. Prilaze nam dve musave devojčice, dve cigančice: - Čiko, daj neku paru! -kaže starija. On se smeška, zadirkujući ih - Nemam ja tvoje pare, ove moje su drugačije... Ona se ne da zbuniti. Ne skida osmeh i netremice ga gleda pametnim crnim okicama. Progovara na izgled nonšalantno ali vrlo odredjeno: - Možeš da daš i evre i dinare - sve ide ovde! - I meni daj! - osmelila se ona malecka. On ih gleda, ja ga bodrim pogledom - daj im, daj im-govorim u sebi - daj im ovde gde sve ide. Kao da me čuje on vadi novac i svakoj daje po sto dinara i one veselo odskakuću, a onda se starija naglo okrenu i govori uvežban tekst - Bog da te čuva! </para><para> Drina teče podno mosta i propušta sve rečenice, sve uzdahe i misli; ćuti i teče, a po ćupriji više nema užurbanih trgovaca, kola, vojske...samo turista i fotoaparata, i tek po neko od domaćih stanovnika koji se zatekao. Malo kasnije ponovo srećemo devojčice. One nose po flašicu soka i sladolede i primetivši nas, stidljivo se osmehuju spremne na, valjda očekivanu grdnju. Pomalo bojažljivo uvlače svoje čupave glavice u ramena. Mi ih mazimo po kosama i osmehujemo se sa odobravanjem. Hvala bogu, pomislih, hvala bogu da su uradile ono što bi učinilo svako dete, da nisu odnele taj novac nekakvom pijanom ocu ili bratu, nekoj dangubi koja će ih svakako prebiti;  bar su se zasladile, bar su uživale jedan trenutak u svom detinjstvu.  Dokle god ovde "sve ide" pomislih, biće zapravo dobro. Živeće grad, preživeće ljudi u njemu. Nije Andrićev duh u spomeniku ispred Kamengrada, on je baš ovde oko ćuprije, na keju izmedju magneta i šarenih laža, u očima ovih običnih ljudi i njihovih sudbina...<pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="5ed22e8a-6410-11eb-87dd-0242ac120023" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para>

Na Drini je i dalje ćuprija...

<para>U našoj porodici Uskrs se, kao i drugi običaji, proslavlja u duhu porodične tradicije pre nego u nekom verskom kontekstu. Moj pradeda bio je pobožan čovek i sve hrišćanske praznike slavio je onako "kako treba" - uz post, crkvene običaje, odlaske na liturgije... Moj deda je pomalo odstupio od te tradicije, a majka je svaki veliki verski praznik obeležavala simbolično. Budući da u porodici nema muških potomaka, ja sam preuzela to nasledje, ali sam ga prilagodila ne samo vremenu u kom živim već i svojim uverenjima. Priznajem, medjutim da bih rado na primer, posetila Jerusalim, ne zato što sam vernik,  već zato što je to raskršće čovečanstva, jedan od najstarijih gradova na svetu,  a to svakako ne može da ostavi ravnodušnim... </para><para>No, da se vratim svojoj priči. Koliko god uskršnji ručak bio raskošan i svečan, meni je oduvek najmiliji uskršnji doručak. Inače ne pamtim kad sam poželela da pojedem kuvano jaje, ali farbana, uskršnja jaja naprosto obožavam! Kao  i onaj trenutak kada zamiriše pogača, kada se na sto iznesu mladi kajmak, sir, rotkvice, mladi luk... Ništa lepše! Još ako se po kući muvaju deca... 🙂</para><para>U ogromnoj ponudi raznih boja, gelova, glitera, nalepnica, šljokica... jaja se dekorišu na najrazličitije načine. Ni to naravno više nema veze sa prvobitnim verovanjem i crkvenim običajima koji nalažu da se jaja farbaju u crveno kao sećanje na Isusovu krv... Uprkos toj raznovrsnoj ponudi ja sam se ipak opredelila za ono što je prirodno, jednostavno i tako ukusno, pa vam predstavljam svoj recept za :</para><para>
  Uskršnja jaja
</para><para>Potrebno je</para><para>- jaja po izboru</para><para>- nekoliko zrna bibera, dva lovorova lista, jedan list sveže žalfije</para><para>- 1 glavica crnog luka, lukovina</para><para>- 1 kašika vinskog sirćeta</para><para>I potom: komadić cvekle, ljubičastog kupusa, zelje, kopriva, kurkuma, čajevi...</para><para>Obično ne kuvam više od deset odjednom. Jaja nalijem vodom da ogreznu i stavim lišće lovora i žalfije, luk i lukovinu, nekoliko zrna bibera i sirće.  Kada provri, smanjim na najmanju temperaturu i kuvam dva do tri sata pa i duže. Povremeno treba nalivati  po malo vrele vode. Onda se u tu vodu mogu dodati cvekla i kupus. Posebno treba skuvati vodu sa kurkumom, kao i vodu sa zelenim biljkama ili čajevima. Za prvo jaje, čuvarkuću, kapnem malo jestive crvene boje jer ono mora da bude crveno. Ukoliko rešite da isprobate otkrićete da ova jaja imaju zaista poseban ukus.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="ef72a39a-640e-11eb-92ef-0242ac120056" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Svima koji slave sutra, želim srećan Uskrs. </para><para>Христос васкресе! </para><para>
 <ulink url="http://malepricesreceptima.blogspot.rs/">http://malepricesreceptima.blogspot.rs/</ulink>
</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="f201b0d8-640e-11eb-94c4-0242ac12002c" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Djevreci od speltinog brašna, odličan uskršnji doručak! Autor recepta: <ulink url="http://www.hlebilale.com/">http://www.hlebilale.com/</ulink></para>

Uskršnja jaja

<para>Proleće je dolazilo ovako: ja bih se spremila za školu, obukla svoju škotsku suknju koja je bila prilično iznad kolena i sa ogromnom zihernadlom i svoje crvene dokolenice i najomiljenije teget koledžice. Užurbano bih špricala Charlie, grabila torbu i izletala iz kuće i radovala se kada je školskim hodnicima zamnom išao glas – eno je Sneška u dokolenicama, stiglo je proleće! Jer ja sam od svih svojih drugarica uvek prva imala bose noge, kratku suknju i štrikanu jaknicu do struka. I uživala u trenutku kada me upitaju: Zar ti nije hladno? - i kada sam odvažno mogla da odgovaram: Ma kakvi, pa proleće je! I nije mi bilo hladno. Grejao me je taj stidljivi zračak prolećnog sunca, a grejalo me je i moje razdragano srce jer sam tada maštarila kako će se baš tog i tog proleća neko izuzetan zaljubiti u mene i onda posvećivala sate i sate razmišljanju o tom imaginarnom momku, tom urbanom princu koji tek što nije prošao mojom ulicom... I kad mi je drugarica rekla da neki Milan iz II4 želi da me pozove u bioskop... Milan? Šta on radi u mom proleću? Ja čekam onog nekog posebnog koji samo što nije naišao... Ma ja sam oduvek imala ta neka tajanstvena i velika očekivanja od proleća. Sve moje drugarice vodile su dnevnik. Samo sam ja vodila pet dnevnika, jer mi se ni jedan nije činio dovoljno dobrim pa bih ga uvek nanovo započinjala, cepala, menjala, kupovala novu svesku, lepila slike i fotografije i odlepljivala ih, kupovala na kiosku šarene koverte sa romantičnim dezenima koji su se prodavali na komad i stavljala ih u listove najnovijeg dnevnika, kao nešto posebno, nešto u čemu ću čuvati ono što tek treba da se dogodi pa da postane uspomena... I tako...</para><para>A juče mi se uvuklo proleće a da ga nisam ni čula ni videla. Jest' beše sunčan dan i prilično topao, iako, da budem iskrena, teško da bih se odvažila da prošetam u dokolenicama, možda ako bih ih navukla preko hulahopki... Elem, uvuče se proleće pored mene ne pogledavši me! Pa dobro, ne baš da me nije ni pogledalo, zavirilo je kroz prozor tek da me obavesti da su mi prozori muzgavi i zreli za pranje a štokovi prašnjavi i da bih zapravo morala da uradim jednu poštenu generalku u svom stanu! Udarilo onim zrakom po sred sobe tako da se vidi svaka mrlja, fleka i trunka! Na stolu mi je ostalo toaletno ogledalo od petka. Uzmem ga. Bog'te...bog'te... ovo proleće nije normalno! Vidi koliko bora! Vidi kako su se otegli podočnjaci ko da sam panda! - Mico? -čuje se njegov glas - s kim pričaš? - Sama, onako... brojim nešto... On izlazi iz kupatila, sveže obrijan, miriše na Niveu, grli me i kaže tiho, nežno – Mico, kako si mi lepa ovako suncem obasjana, oči ti se zelene posebno. Pogledam ga. On to zaista i misli. Još koji dan - nastavlja on – pa će i onaj naš prodavac lala da se pojavi. Pa da mi budeš zadovoljna! Osmehnem se, a srce mi zatreperi skoro kao onda kada sam navlačila dokolenice u prolećnoj euforiji i prosipala Charlie na kosu... - Hoćeš li da prošetamo pored reke? -Mmm? Pored reke? Pa da, hoću, što da ne, hajdemo! Hvatam torbu užurbano, kao da bi ta trenutna čarolija mogla da iščezne. Ne treba mi parfem, idemo na obalu, obala ima svoj miris.  Vrbe pupe. - Znaš, rekoh, sutra ću da ti umesim mladenčiće. Sad se on osmehuje. Šetamo dalje i ne govorimo mnogo. Zamišljam već kako se kućom širi miris kiselog testa i mlakog meda, kako se meša sa mirisom belog zumbula... Bože, kako sam srećna u proleće!</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="6e225948-640e-11eb-9bfa-0242ac120021" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para>

U proleće

<para>Na RTS-u postoji jedna  divna emisija pod nazivom "Kvadratura kruga" autora Branka Stankovića, čoveka koji je osim ove, napravio još mnogo televizijskih emisija i  dokumentarnih filmova. Kad god se pomene ovaj termin,  prve asocijacije su  Anaksagora i  Arhimed. Ali nije ovde reč o matematici, iako je često logika ono što se dovodi u pitanje.</para><para>U svakoj od ovih emisija tema je čovek. Običan-neobičan čovek koji je ostavio trag u svom okruženju - kao pronalazač, kao stvaralac, umetnik, multitalenat  ili  samo kao običan borac u kovitlacu života.Tu ćete nabasati na ljude koji nesebično pomažu jedni drugima, oslanjaju se i podupiru tokom svojih ne baš lagodnih života u kojima se bore sa klimom, nemaštinom, divljinom ili vode neku unutrašnju borbu, onu tihu koja mrvi dušu. O deci koja prteći sneg tokom ljutih planinskih zima prelaze po 4 - 5 kilometara do svojih seoskih škola u podnožju, često praćeni očevima ili starijom braćom koji ih sa puškama u rukama čuvaju od divljih zveri. I oni odrastaju - bez računara i igrica, bez skupocenih igračaka i izrastaju u zdrave, pametne i dobre ljude koji svojim poštenjem utiru puteve svojih skromnih života...</para><para>Večeras prilog o rudarima u jednom od naših kopova za koji ne znam kako uopšte radi. Kamerman  i autor "putuju" zajedno sa rudarima 200m pod zemlju, silaze pešice, zapravo, više se smandrljavaju što niz nekakve merdevine, što niz nasutu zemlju, nema struje, sve deluje kao da će se urušiti svakog momenta. Rudari rade klečeći, pod kolenima izmiču zemlja, prašina i komadi uglja. Povremeno se čuje: "pazi, mina!" potom detonacija. Oni sa sobom nose komadiće hleba i ostavljaju pacovima, jedinim prijateljima u toj rupčagi. Jer kad pacovi počnu da beže, to je pouzdan znak opasnosti, pa se evakuišu i rudari, jedan po jedan onako kako se u tim uslovima jedino može. I tako dan za prašnjavim danom 40 godina. Ko preživi. Plata? Izmedju 40 i 50 hiljada dinara. Eto tako se pravi struja... Za to vreme, u jednoj od filijala "Elektrodistribucije" gde sve blješti kao u Las Vegasu, kafe kuvarica dolazi na posao liftom, ulazi u mirišljavi hol, pa u opremljenu kuhinjicu. Pristavlja odmah lonac za kafu i prima porudžbine. Nekoliko puta u toku svog radnog dana sa tacnom u ruci provitla iz jedne kancelarije u drugu. Ponekad je pošalju i do nekog kioska, pekare. Taman da se proluftira. Na kraju meseca u džep stavi svoj koverat sa 46 hiljada dinara. Za one 4 ne isplati se hraniti pacove.</para>

Struja

<para>Na posao uglavnom idem pešice, posebno ako radim u kasnijoj smeni. To je jedinstvena prilika da prošetam dva puta po 2km u toku dana jer se ponekad desi da po povratku više i ne izadjem iz kuće. Autobusom idem samo kad je neki kijamet ili kada se ne osećam da sam baš u formi.</para><para>Tog jednog sasvim običnog dana, krenula sam dva sata ranije, otišavši najpre do banke, pošte, Telenora, da obavim tekuće poslove, što me je odvelo na drugu stranu grada. Lokalna autobuska stanica je u blizini, istina samo za jednu liniju - autobus br. 2 koji uvek izbegavam jer je najčešće prepun i  zagušljiv pošto produžava do Dolova. Ali sad nema biranja, nemam ni vremena da se uputim pešice, ulazim. Vadim iz novčanika jednu od karata koje kupujem u karnetu i poništavam. Na istoj stanici ulazi grupica penzionera. Dočekuje ih kondukterka koja tek letimično baca pogled na moju kartu i širi osmeh ka njima - Pioniri moji jeste li stigli? Hajde, polako, evo ovde ima mesta, izvolite, obraća se jednoj bakici. Potom usmerava dalje – evo još dva mesta, samo malo, samo malo, govori kroz omanju gužvu – napravite prolaz za moje pionire. Ostao je još jedan stariji gospodin koji ponosno odmahuje rukom u stilu, ma ja mogu i da stojim, ali ona ga ne shvata ozbiljno. Dovikuje nekim momčićima koji sede u poslednjem redu ispred šaraga – haj'mo omladino, ustaj da Pionir sedne. Hajde sine, vidi koliki si jak, lep, blago majci tvojoj, ponos! Deder, pomozi deki, pa zamisli da je to tvoj deda, sine. Hajde, ljubi te tetka Jagoda. Tako. Dva momčića ustaju kao po komandi i smeštaju dedicu. Sedište pored deke ostaje prazno. - Nemoj ni da sedneš sine, evo ulazimo u drugu stanicu, biće i tu još koji pionir, sigurno! I smeška se. Putnici, koji su na toj liniji očigledno stalni i koji je poznaju, komentarišu medju sobom i na glas – Ma naša Jagoda je najbolja. I najlepša! Jagoda se smeje i na svoj račun poluglasno govori u šali: e lepa baš, još da sam i brkove jutros obrijala... Neke žene u blizini počeše tiho da se kikoću i klimaju joj glavama s razumevanjem, a ona nastavlja: Ma hormoni rade, hormoni! Gotovo, nije Jagoda više mlada, eee! Al ne košta me da se pravim, je li tako? Jeste, odgovara više sebi nego njima i namiguje.  Treća stanica. Ulaze tri putnika, medju njima baka sa povećim kolicima za pijac na koja je nakačena i velika kartonska kutija, privezana kanapima. - Zoki, viče Jagoda vozaču, sačekaj malo da rasporedim ovde. Zoki strpljivo čeka. - Gospodjo, možete li samo malko napred, e da zamenimo mesta, tako, da ova kolica uglavim ovde pa da baka može da se drži. Ono čudo gore, pokazuje očima na šipku sa rukohvatima, joj je visoko. E tako, hvala vam puno! Zoki, šibaj! Hehe, smeje sa glasno, drž'te se sad će Zoki da poleti! Je l polećemo Zorane?! -smeje se i dalje. Ma vozi Zoki ko avion! To mu ja onda dodjem ko stjuardesa samo još onu kapu da stavim na glavu i obučem sako a ne ovaj svetleći prsluk, hahaha.</para><para>- E Jagoda, nemoj da te premeste na drugu liniju ima da pišemo peticiju! -čuje se glas iz gomile. Onaj deka koji se pravio da mu sedište ne treba dodaje – kakva peticija, ima da legnemo na put ispred ATP-a da blokiramo saobraćaj. He-he, raste Jagoda a osmeh joj ne silazi sa lica – Ma samo kad sam ja vas smestila pioniri moji maleni! Vidi kako sam vas spakovala, ko šibice! - zadovoljna je Jagoda sobom, a i svojim putnicima koje je upoznala ko zna kada tako što im se tog prvog puta od srca, toplo i iskreno nasmešila, ljubazno pozdravila, poštovala i zavolela. </para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="07eaba80-640e-11eb-9885-0242ac120031" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Moja stanica. Silazim i razmišljam, prisećajući se lica šalterskih službenica u pošti, e da je još ovakvih Jagoda na svetu, kako bi nam bilo lepše...</para>

Jagoda

Retro-party

Jablani od Ankice II

<para>Ne sećam se trenutka u kom je moj rani detinji život prestao da percipira dvodimenzionalne slike i usvojio trodimenzionalne a još manje se sećam momenta kada sam otkrila postojanje i nekih drugih dimenzija. Ali pamtim drvored jablanova u ulici paralelnoj sa mojom, koji su se sa prozora moje sobe mogli videti oduvek, tj. od momenta kada sam počela da ih zagledam i da je taj vertikalni aspekt mom životu dao neki drugi sadržaj.</para><para>Činilo mi se da sa svog trećeg sprata mogu posegnuti rukom do njih koji su mi bili gotovo u ravni, izjednačeni u visini, gusti kao živa ograda izmedju mene i Tamiša koji je skriven od pogleda drugim redom zgrada ali čije sam proticanje mogla da osetim a da ne izadjem iz prozorskog okvira. Kao da je taj drvored gusto poredjanih jablanova označavao nekakav štit ali i pravac, neku putanju, koridor, stazu kojom mogu da idem sasvim bezbedno, zaštićeno. U jesen bih slušala kako šušte intenzivno a kada bi u zimu ogoleli uopšte ne bih osećala nelagodu, naprotiv i prve pahulje činile su se kao da je sva priroda oko mene okićena i tako primirene u svojoj zimskoj pospanosti ja sam ih takodje volela znajući da će ponovo olistati, zašumeti i vinuti se još više.</para><para>Sećam se kada je neka prijateljica moje majke jednom prilikom u poseti rekla: - Kako je ovo dete poraslo, baš je visoka, kao jablan! Ja? Kao jablan? Mora da sam mnogo visoka, pomislila sam i počela nehotice da se poredim sa decom iz razreda. Od nekih sam bila viša i za glavu, sa nekima očima u ravni, ali tada zaista shvatih da sam veoma visoka ( u današnje vreme već bi me svrstali u kategoriju „srednjeg rasta“ 😉 ) i bojažljivo se zapitah da li biti „kao jablan“ znači biti gord, važan ili usamljen? Ili nešto treće? Nekako su mi se mrsile misli po glavi. Kasnije sam čitajući saznala da je u grčkoj mitologiji jablan posvećen Heraklu i da označava dvojnost svakog bića jer mu je jedna strana lista tamnija. Kasnije sam naravno spoznala i da svako od nas ima svoju svetlu ali i tamnu stranu. Da svako od nas ima svoju tamnu ali i svetlu stranu. I da to nije isto. Polako sam shvatila da uprkos jasno iscrtanoj liniji gustog rastinja i mogućnosti kretanja u samo jednom pravcu oba smera, mogu kao magijom da se krećem i gore – dole i vijugam izmedju stabala i kružim i potpuno izlazim iz te nevidljive linije, sasvim slobodno. Ali jablanove sam i dalje volela i osećala se mirno i spokojno u svom malom svetu sa prozora svoje sobe.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="08416d88-640b-11eb-aaf5-0242ac12002f" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Nekako u svom ranom devojačkom dobu počela sam intenzivno da čitam poeziju kako je to valjda i priličilo mom uzrastu i povremeno naletala na jablanove kao da se ne mogu odmaći od njih: Dučić, Ujević... ali najviše sam volela Crnjanskog koga su jablanovi doticali dok je trčao po Ilandži i prolazio istom mojom pančevačkom ulicom na putu do gimnazije i kako mi je njegova pesma <emphasis>Trag</emphasis> bila oduvek tužna.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="ff38cfca-6409-11eb-9fae-0242ac12003d" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="ff6bb34a-6409-11eb-aa8f-0242ac120044" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Jednom prilikom napisao je u delu Lirika Itake : „ Ako je čitalac čitao Frojda i Junga, imaće, kad moje knjige čita, mnogo svakojakih asocijacija...“ pa sam ga se setila i kasnije, na studijama čitajući upravo knjige psihoanalitičara. Naravno da sam svoje najranije asocijacije povezivala sa jablanovima i tako je počela da se radja i ta nova dimenzija – duhovnost, nešto što u nekom nikne, u nekom se razbukta, u nekom dosegne vrhunac, a nekog za čitavog njegovog života ni ne dotakne. I jablan mi u svojoj uspravnosti postade simbol čovekovog duhovnog rasta. Postala sam sasvim sigurna da oni nisu slučajno baš u ulici pored moje, kao počasna straža, da nikako nije slučajnost što su nam na neki mističan način sudbine ispreplitane. Setih se potom one mamine prijateljice i bi mi nekako milo... Godine su prolazile, moja interesovanja su se neznatno menjala ali se rast odvijao brže nego što bi se očekivalo, kao da je trebalo nešto nadoknaditi, kao da sadašnjost treba ubrzati i posegnuti za onim što tek treba da se dogodi. Ponekad sam baš mrzela taj osećaj ali me je svejedno obuzimao i vukao u raznim nepoznatim pravcima u kojima sam morala da budem i istraživač i promoter i posmatrač. I onda sam jednog juna 1984. otišla sa svog prozora i od svojih jablanova. I putovala po nekim predelima neko kratko vreme a kad sam se vratila i najpre posetila majku, uletevši u svoju devojačku sobu bila sam užasnuta prizorom: moji jablanovi su nestali! Čitav drvored! Ni jednog stabla, ničega. Kao da sam se spustila na površinu Marsa. Pustoš. I rastužila sam se do besvesti ali potom polako počela da uvidjam da mogu bez njih tamo negde napolju, da su se sva ta stabla preselila u moju dušu i ponovo sam se setila Crnjanskog i pomislila kako sam i ja kao i on sama sebi predak i kako mi, nasuprot onome što se uobičajeno misli, uopšte nije žao što je tako. Pa kad sam se rasteretila svih teških misli i dogadjaja iz prošlih vremena, mogla sam dalje. I jablanovi mi više uopšte nisu potrebni. Skoro...</para><para>
 <emphasis>JABLANOVI<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Kad ustanem</emphasis>
</para><para>
 <emphasis>Oni mi sunce</emphasis>
</para><para>
 <emphasis>iza brda</emphasis>
</para><para>
 <emphasis>granama podignu.<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/> Kad zaspim</emphasis>
</para><para>
 <emphasis>Njima ostavljam </emphasis>
</para><para>
 <emphasis>da misle</emphasis>
</para><para>
 <emphasis>na svanuća.<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/> U svet kad podjem</emphasis>
</para><para>
 <emphasis>svuda mi</emphasis>
</para><para>
 <emphasis>vrhovi njihovi</emphasis>
</para><para>
 <emphasis>puteve otvaraju.<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/> Dragan Borisavljević<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/></emphasis>
</para><para>
 <emphasis>
 <pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>
 </emphasis>
</para><para>
 <emphasis>
 <pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>
 </emphasis>
</para><para>
 <emphasis>Ako neko od vas čitalaca ima fotografije jablanova, slobodan je da ih "ubaci" u ovaj članak. Hvala. 🙂<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/></emphasis>
</para>

Jablanovi

igre...

<para>Male priče iz Zelenog i ostalih dvorišta:</para><para>
 Razlike
</para><para>U detinjstvu imate odredjena mesta koja su važna na onaj poseban način. Svi doživljaji, sva razmišljanja, igre, maštanja, pobede i porazi, skoncentrisana su na jednom od njih. Meni je to mesto bilo moje dvorište. Tu sam stekla svoja prva iskustva o osobinama ljudi, naučila da se radujem i tudjim pobedama u igri, donosila kući prva razočarenja i odrana kolena, mnoge dileme i po neko pitanje. Drugo važno mesto bilo je malo dvorište u ulici Uroša Trojanovića na Severnom bulevaru podno šume na Zvezdari.</para><para>Ova je priča iz tog majušnog, od sveta potpuno sklonjenog dvorišta ispred stare prelepe kuće u kojoj je živeo moj deda...</para><para>To dvorištance je bilo sušta suprotnost mom Zelenom dvorištu ne samo zbog svoje površine i drugačijeg rastinja, već pre svega s toga jer je delovalo potpuno napušteno. Naravno, kao vrlo mala devojčica imala sam tu sposobnost da razgovaram sa biljkama, bubama, ogradom – ukratko svim što bih ugledala. 😁 To mi je bilo izuzetno zanimljivo i bila sam kadra da smišljam i potom ilustrujem priče o djurdjevku, žbunu hortenzija, staroj višnji iza kuće, puževima i svemu što promakne dvorištem. Ali postojala je jedna stvar koju sam volela najviše: prastara drvena klupa „za dvoje“ sa teškim gvozdenim nogama i rukohvatima, klupa ofarbana u plavo na kojoj su nekada davno moji baba i deda voleli da posede u rano leto. Meni je izgledala kao presto tako priljubljena uz hrapavi zid ispred ulaza u kuću, s pogledom na drvo ringlova, komšijsku ogradu i bršljen koji se puzao uvis. Jedino su bokori djurdjevka pored zidića s ogradom uspevali da se nametnu oku kroz bršljan. On kao da je gutao sve živo i to mi je bilo tajanstveno i uzbudljivo, maštala sam o nekakvom patuljastom svetu koji se tu skrivao od ljudskih pogleda. Sve bih to crtala u sunčana rana popodneva kada bi moj deka navlačio teške metalne žaluzine i iznosio na sto limunadu sa kockama leda. Kako sam uživala u tome! U njegovoj kući osećala sam se zaštićeno i srećno i taj, deci potpuno nesvojstven mir nikada mi nije smetao. Ipak, u vrelim letnjim danima popodneva su se činila užasno duga i dešavalo mi se da ostanem sasvim sama u malom dvorištu, jer bi se od prevelike žege i preteških mirisa bilja sve što mrda i diše posakrivalo u svoje rupe i pukotine na zidovima. Tada bih sela na klupicu i prebirala misli po glavi. U jednom od tih dana, upoznala sam devojčicu iza ograde. Bila je gotovo za glavu viša od mene, dugačke kose ovlaš pokupljene u dva repa iz kojeg su ispadali pramenovi, sa uveličavajućim staklima na naočarima zbog čega su joj oči izgledale ogromno i razrogačeno. Gledala me je netremice, stiskajući u rukama malenog žutog pekinezera kao da pokušava da me otera, ali ipak, ne bez izvesne ljubopitljivosti i želje da mi pridje. Ustala sam sa klupice i prišla ogradi, a kada sam se popela na ispust od cigala ona je naglo ustuknula i uletela u hodnik svoje dvospratne zgrade.</para><para>Ušla sam u kuću veoma zbunjena. - Deko, rekoh – videla sam jednu devojčicu u drugom dvorištu. Gledale smo se kroz ogradu i ja sam želela da se upoznam ali ona je pobegla!</para><para>Deda me toplo pogleda i reče:</para><itemizedlist>
 <listitem>
 <para>
To je Jasmina. Ispričaću ti nešto o njoj ali moram da te zamolim da slušaš veoma pažljivo.
</para>
 </listitem>
</itemizedlist><para>Istog trena sela sam mirno rešena da ne trepćem ako je potrebno i on poče svoju priču:</para><itemizedlist>
 <listitem>
 <para>
Odrasli ljudi ponekad prave velike greške. Svako misli da su njegovi roditelji najbolji, da donose najpravilnije odluke posebno kada su u pitanju njihova deca, ali na žalost, to nije uvek tako. Jasminini roditelji su veoma mnogo pili. Opijali su se i danju i noću i dok je Jasmina bila u maminom stomaku. I kada se rodila, ona nije bila kao druga deca. Mozak joj je bio oštećen, srce takodje. A i oči. Sigurno si primetila da ima „debele“ naočare.
</para>
 </listitem>
</itemizedlist><itemizedlist>
 <listitem>
 <para>
Jesam, i oči joj izgledaju ogromne!!!! Kao u priči o Crvenkapi kada je vuk stavio bakine naočare! Oči su joj i smešne i strašne. Ali nisam joj to rekla. Nisam joj ništa rekla, samo sam ustala sa klupice i prišla ogradi, ali ona je odmah utrčala u hodnik.
</para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>
Da. Ona je bojažljiva, plaši se nepoznatih ljudi pa i dece. Nepoverljiva je sasvim,no mene poznaje i veruje mi pa ću je pozvati da se upoznate ako želiš. Ali moraš biti strpljiva sa njom. Ona je drugačija.
</para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>
Želela bih. A kako je drugačija?
</para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>
Ona govori vrlo nerazumljivo, ne shvata najbolje baš sve što joj kažeš i veoma je teško sporazumeti se sa njom.
</para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>
Kako onda uči u školi?
</para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>
Ona ne ide u školu. Učitelji dolaze kod nje – reče – to su vrlo posebni učitelji...
</para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>
Ume li da se igra? - upitah
</para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>
Zapravo, ne baš. Ali možemo joj pomoći da nauči.
</para>
 </listitem>
</itemizedlist><para>Dopao mi se dekin predlog. A i bila sam prilično radoznala da vidim tu devojčicu i uverim se u ono što je deka govorio, ne zato što sam sumnjala u njegove reči, već s toga što mi je to bilo sasvim novo i nepoznato. Sva deca iz mog dvorišta umela su da govore, trče, šutiraju ili dodaju loptu, igraju kale i lastiš, voze rolšue i bicikl...</para><para>Deda je ispunio svoje obećanje i jednog dana začuvši šrkipu kapijice našeg dvorišta dotrčala sam do prozora i ugledala Jasminu...Naše poznanstvo iz dana u dan prelazilo je u prijateljstvo. Većina dece bila je strpljiva i pažljiva u igri sa njom, ali naravno, kao što biva, našao bi se i neko kome su njena nesnalažljivost, loš govor i izvesna nespretnost zasmetali pa je postala izložena porugama i šikaniranju. I tada sam se osetila odgovornom za nju, kao starija sestra, borila sam se umesto nje za njeno mesto medju nama. Moj deda me je u tome veoma podržavao, ali ujedno i učio da veštinu strpljenja i toleranciju izrazim i prema okolini koja nema dovoljno razumevanja za različitosti...</para><para>Prošlo je mnogo mnogo godina. Čula sam da je Jasmina uspela da završi školu, čak i da se zaposli u nekoj cvećari i ta vest razveselila me je veoma! Nikada je više nisam videla ali je nikada nisam ni zaboravila.</para><para>Danas, radeći svoj posao često radim sa decom koja imaju autizam ili neku drugu teškoću u razvoju. I svaki put se setim bezmernog strpljenja, uvažavanja i dobrote svog dede, setim se malenog dvorišta sa ringlovima i hortenzijama i naravno – svoje drugarice Jasmine... ❤️</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="b6533434-640a-11eb-ba41-0242ac120033" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para>

Razlike...

Pančevačka gimnazija

Vrbe...

Vrba za Snake

<para>Ispostavi se da ih ima nekoliko: hrast, leska, dunja... Celog svog života bila sam ubedjena da je „moje“ drvo čempres, kad – iznenadjenje. Ok, neću nipošto odustati od čempresa jer ga volim onoliko, jer sam mu se divila još kao mala, jer mi uliva nekakav poseban mir, jer mi taj opor miris sasvim prija i jer je na Van Gogovim slikama veličanstven. Nije li dovoljno? Ali zaintrigirao me je ovaj člančić pa reših da se pozabavim i tom tvrdnjom, te odoh u Narodnu baštu – divan park prepun raznovrsnog drveća.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="e73df21a-6409-11eb-9b1e-0242ac120034" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="e8c6c86e-6409-11eb-8346-0242ac12005b" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Ideja o hrastu nije daleka mojim mislima – hrast je u arhetipu Slovena. A da izgleda moćno, izgleda. Kaže se da hrast raste sto godina, živi sto godina i umire sto godina. Dovoljno za poštovanje. Iako, ruku na srce, meni je svako drvo milo i svaka šuma lepa. Sedoh na klupu. Hladno. Dan divan, sneg se topi, sunce sija, raskopčala sam jaknu ali klupa baš i nije za sedenje. Ok, neću dugo. Prebiram po glavi ono što sam davno čitala i pokušavam da složim slike dok gledam ogroman hrast – lužnjak koji je tačno naspram mene. Razmišljam koliko li može biti star, znam za jedan na Cvetnom trgu u Beogradu koji je najstariji u gradu, ali ovaj ovde deluje mi veći, raskošniji možda i zbog svog prirodnog okruženja bez bedema kuća i zgrada, autobusa i gradske gužve. Izgleda zaista impresivno u ovom zimskom pejzažu rasterećenom titraja lišća, previše ljudi, cike, šarenila – stoji kao kralj. Zamišljam kako su nekada možda baš tu ljudi pravili svoja šumska svetilišta u kojima su stajali kumiri koje su kasnije, primanjem hrišćanske religije zamenile ikone „domaćih“ svetaca i tako napravile kompromis sa mnogobožačkim verovanjima. U suštini, čovek je i dalje paganin. Ustadoh sa klupe i vratih svoje misli drveću. U šumama svetih hrastova, Sloveni su ložili takozvanu „večnu“ vatru, ogradjenu drvenim plotom kao zaštitom od životinja i zlih ljudi. I tu bi potom starešine većale o potrebama svoga plemena, svoga roda. Tu su se donosile mudre odluke, tu u dodiru sa zemljom, vatrom, vazduhom i drvećem. Nikakve velelepne zgrade, kancelarije, stolovi u duborezu i kožne garniture. Pitam se, kakve bi odluke doneli ove nove „starešine“ da ih ko posadi iza ograde pored vatre ispod velikog hrasta. I ko bi i kako medju njima samima probrao dobre od zlih? I potom, da li bismo bili bolji ljudi, uspešniji, privrženiji jedni drugima? Da li se ta energija hrasta kojeg su smatrali za drvo života prenosila i na potomke? Da li je to skrivena poruka onog članka u novinama s početka priče: idi, zagrli svoje drvo, napuni se energijom da se prisetiš ko si, gde si i zašto si? Jer hrast predstavlja simbol snage, mudrosti i duhovnosti. Kelti su pravili krune od hrastovog lišća kao nagradu onima koji spasavaju tudje živote, a hrišćani ga takodje prisvojiše kao simbol Isusa Hrista, kao izvor snage u nevolji i časnost u veri.I danas postoji verovanje da izmedju male i velike gospoine treba sakupljati hrastovo lišće i tako zaštiti kuću i porodicu od svih nevolja, a takodje i brati izdanke imele i koristiti ih u lečenju.</para><para>Narod kaže da čaj od 15 grama hrastove imele sa četiri litre jakog crnog vina treba kuvati desetak minuta te piti u stanju rastrojenosti i živčanosti, te razmišljam da preslikam ovaj recept na forum „živčenjaka“ da se podsetimo iz prve ruke kad nam zapne! 😉😁</para><para> <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="e99d5726-6409-11eb-ad89-0242ac120042" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>Aj'mo živke moje drage, ako će nas ovo prizvati k svesti kad se obesvestimo 😉 , navalite! 😁 Jest da je ovo čaj od ružica al mi ćemo se pretvarati baš kao da smo upriličili po jedan od hrastove imele. U zdravlje! 😉</para><para>I odoh da zagrlim hrast. Kažem mužu da me „uslika“. On dovikuje – Micooo, ne vidiš se ti skoro uopšte. Ja „odvikujem“ - zlo i naopako da se ja vidim od ovolikog hrasta, pomislio bi neko da si oženio King-Konga! 😛 Slikaj! Škljoc, evo ga. Sneca i hrast lužnjak! 🙂</para><para> <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="e64933a6-6409-11eb-828f-0242ac120057" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para>Da l sam se prožela dodatnom energijom nemam pojma, javiću vam uskoro. Al' da čovek oseti neku lepotu kad dodiruje izdanke Prirode – oseti!</para><para> Na obali Tamiša, vrbe su dominantne , ova je snimljena prvog dana proleća sada već prošle godine.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="ee14b7b8-6409-11eb-9065-0242ac120045" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="eef05b7e-6409-11eb-b6be-0242ac120044" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Vratili smo se kući i sad mi crv ne da mira, još bih nešto da iskopam o hrastovom drveću ali onda mi pade na um jedna vest od prošle ili pretprošle godine, zapravo čitava polemika propraćena medijima o seči starog hrasta u jednom selu pored Gornjeg Milanovca, gde je naš "čuveni" graditelj Velja Ilić hteo da sagradi autoput i fikne hrast ko maslačak! E žitelji sela Savinac napraviše živi zid oko hrasta i tako danima. Diglo se i staro i mlado! Ne damo hrast! Nije ovo tek neko stabaoce pa da ga iščupamo i presadimo tamo negde! Ovo je hrast čiji obim prelazi osam metara a krošnja gotovo četrdeset! Hrast koji je preživeo i Turke i Nemce i gromove i olujne vetrove a sad će mu neki Velja doći glave ne bi li izgradio Koridor 11. Neće da može, kažu seljaci.</para><para> <ulink url="https://www.youtube.com/watch?v=0Rwu6ei5U24#t=17">https://www.youtube.com/watch?v=0Rwu6ei5U24#t=17</ulink></para><para>I onda, kako to već biva, počeše nagodbe, pogodbe, obećanja, laganja i sve što ide i polako ali neumitno odmiče „starešine“ od mudrosti, časti i arhetipa, onog svog, slovenskog...</para><para>E pa znala sam. Znala sam tačno da u onome što se zove „nešto moje“ u ovom slučaju to je drvo, mora da bude neke začkoljice, nekih prepreka i teškoća, nekih sekiracija. Ne mož' meni život da teče ko mleko i da sve bude potaman. Nije moje drvo trešnja il kakva jelka. Nego baš hrast oko koga se eto i danas dešavaju bure i nepogode, koji prate i lepo i ružno tek da se zameša... I s toga ću napraviti preokret u ovoj priči, ne napuštajući „svoj“ hrast, vratiću se i „svom“ čempresu, pa kud puklo...</para><para>
 
 <emphasis> Dopisano 27.06. 2015.</emphasis>
 
</para><para>Volela bih da ova priča nema tužan epilog, ali ovih dana intenzivno se govori o "solomunskom rešenju: hrast u Savincu biće posečen a njegov deo nakalemljen na drugi,mladi hrast i tako će ovo drvo "ostati da živi"... E šio-mi-ga-djura!! Nije nego! Ovaj THE HRAST star je 600 godina!!! Šest stotina!!! Meštani su ogorčeni, ljuti, tužni. Izvodjači radova ( puta ) je firma iz Azarbejdžana koja odbija da iseče ovo drvo. U narodu postoji verovanje da će onoga ko zamahne na hrast sustići prokletstvo te se i izvodjači kolebaju, a da li će se neko prihvatiti ovog posla, ostaje da se vidi...</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="e7acddce-6409-11eb-a9f3-0242ac120043" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para>

Priča o drveću

Čaj za...

Drveće...

Sneca i hrast...

Čempresi

Drvo

Rolat od spanaća...

<para>Pravljenje planova je dakle moja uža specijalnost. E sad, šta se od svih tih planova i obistini, to je već drugi padež. 😉 Svaki put uoči praznika koji podrazumevaju i odredjen broj slobodnih dana, isplaniram gde bih sve išla, koga posetila, šta bih radila... te to neću preskočiti ni ovoga puta. A zaista, tek kad naidju praznici shvatim koliko sam zapravo umorna, neispavana, angažovana. Srećom pa postoji i ova cool-razbibriga kao ventil na pretis loncu i predah u večernjim satima. 😁 Grdi me muž, kaže, pa umesto da spavaš ti buljiš u taj ekran! Buljim kažem, a čuješ me i kako se kikoćem, to mi je relaks. Čujem, čujem, al čujem i kad ti prsti mlate po tastaturi kao da treseš tepih, kad si ko furija i samo ti nedostaje para iz ušiju!! Ok, pomirim se, ima i toga, nije da nema. Al ne drži me dugo. 😉 … Taman kad sam pomislila i napisala kako planiramo posete, zazvonio je telefon. Andreja. Ej, samo da vas obavestim, znate li gde ste 3. januara? … ????... Kod kuće, čuvate Sašu! … Taj momak kao da ima prekognističke sposobnosti. Ok, batalićemo planove za treći... O'š da budeš baba Sneco? Evo ti! 😉😁</para><para> <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="6a3b7c7e-6409-11eb-8c73-0242ac120023" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para>Decembar. Omiljene stvari. <emphasis>Sneg</emphasis>. Sneeeg? Ne bečite se, jeste, sneg. Volim ga, možda zato što sam rodjena na dan kada je moj tata morao lopatom da otkopava automobil i očisti pola naselja da bi odvezao mamu u porodilište. Mama je u planu imala za mene drugo ime, ali on je rekao: ako se rodi devojčica po ovakvom danu, može samo da se zove Snežana. I tako bi... Već sam u prvom delu pisala kako se godišnja doba menjaju na čudan način i kako često ne može da se odredi granica kada prestaje jedno a počinje drugo. Ali pamtim iz detinjstva one zime kada smo vukli sanke po dvorištu, kada smo upadali u sneg do struka i valjali se po njemu, kada nije bilo spandeks rukavica i čizama pa bi se ledene grudvice hvatale za vunicu a prsti trnuli i crveneli, noge takodje. Kada bih se sva zajapurena vraćala kući iz igre ( a provodili bismo napolju dobar deo dana ) a mama spremala toplu kupku i toplu čokoladu, kada bih „uletala“ u svoju crvenu somotsku haljinicu sa cvetićima, nalik na vreću, koja se zakopčavala rajsferšlusom od stomaka pa do kragne i štrikane patike sa kožnim djonom! 😁 Ne pamtim doček Nove godine bez snega! Tada sam ispoljavala jednu od svojih strasti koju imam i dan danas – crtanje. Bila sam u stanju da sedim satima u toploj sobi u kojoj je pucketala kaljeva peć i crtam novogodišnje čestitke koje sam čuvala u jednoj kutiji i nikom živom nisam htela da ih dam osim svom dedi za koga sam bila posebno vezana! On je jedini imao privilegiju da mi kaže da nešto ne valja a da se ne uvredim, nego uradim ponovo... Ta uspomena je valjda dovoljan razlog da sneg volim i danas. Umro je tačno 31 decembra davne '76. godine a ja i danas pamtim naše mnogobrojne dijaloge, subotnje ručkove kod „Lovca“ na Zvezdari, božićna i uskršnja porodična okupljanja u njegovoj kući, priče koje mi je pričao i čuvam ono nekoliko sitnica koje sam dobila kao dar. I u trenutku se osetim najbogatijom na svetu. To je onaj momenat kad kažemo – srećno dete koje je imalo dedu, babu, koje je proživelo trenutke koje sada nazivamo lepim uspomenama. Znajući koliko smo se sestra i ja radovale svakoj Novoj godini, poslednje što je rekao mojoj majci i tetki bilo je da im nikako ne padne na um da isključuju televizor, što je običaj u žalosti. Možda je i to jedan od razloga što volim zimu, jer tuge više nema, ostalo je samo divno sećanje i divno osećanje koje mogu da oživim pri pomisli na dedu – to osećanje neuslovljene ljubavi, jedinstvenosti i sreće koje me ne napušta ni dan danas kad ga se setim, nakon toliko godina! ❤️</para><para><emphasis>Filmovi</emphasis>. Obožavam filmove i ponekad sam ljubomorna na samu sebe i onaj period kad sam mogla da odlazim u bioskope kad god sam želela, kad je FEST bio kultna manifestacija koja se nije propuštala ni za živu glavu! Volim francuske filmove. Generalno, trilere, drame i komedije. Obožavam Pitera Vira. Nastavljajući svoju listu novogodišnjih želja, eto, volela bih da pogledam ponovo Galipolje, Godinu opasnog življenja, Piknik kod Hanging Roka, Poslednji talas... Ok, selim se iz Australije, do Bunjuela i Lepotice dana sa Katrin Denev, do Čistača cipela Vitorija de Sike,do Bergmanovog Devičanskog izvora, do Strogo kontrolisanih vozova i Striženo-skraćeno Jirži Mencela i Tri brata Frančeska Rosija... A kad bi mi na nekoj od televizija uslišili želju pa prikazali Letnjikovac – Na zlatnom jezeru i Moju Afriku, baš bi mi bio sevap i ... stooooj! Ako bih sad nastavila da redjam, vi biste se izlogovali a ja ostala do sutra! Još samo da kažem kako obožavam Star wars pa neću više, obećavam. Ok, možda i Mačke iz visokog društva... U redu, sad stvarno neću više. 😁</para><para><emphasis>Muzika</emphasis> je takodje ono što me inspiriše čitavog života ali ovom prilikom ni slovce neću napisati na tu temu inače odosmo! Moj muž i dalje veruje da bismo mogli da napravimo porodični trio makar za „lokalnu upotrebu“ ali realno, šanse za taj projekat su  ravne onoj mogućnosti za dobitak premije na lutriji! 😁</para><para><emphasis>Knjige.</emphasis> Pročitati bar dve knjige tokom praznika. Počela sam da ih čitam kao najgori kampanjac, uglavnom tokom leta jer preko godine uopšte ne mogu da stignem, a kada bih i imala vremena umorna sam, peku me oči, nervira me svetlo... Dakle, bar dve knjige. Koje? Nije lako odabrati. Kad god sam se tako predomišljala i nisam bila sigurna šta bih, kad god bih zapadala u nekakva romantična ili setna raspoloženja, ja bih hvatala nekog Remarka sa police i čitala iako mu sve knjige znam napamet. Ili Pavića. Dakle, u ovoj novogodišnjoj pomami, izostaviću sve ono što mi je poznato i uzeću nešto novo. Samo šta? 😁</para><para><emphasis>More. </emphasis>Kada bih bila ubedjena u reinkarnaciju, ja bih vam rekla da sam u prošlom životu sto posto živela kraj mora a možda čak i u njemu?! 😁 Vama koji volite more, posebno vama koji živite na obali, nema potrebe pričati o mirisima, bojama, posmatranju zvezdanog neba u kasno leto... i sigurno da nije sasvim slučajno što mediteranska kuhinja spada u moje favorite. Nećete me videti da plivam u reci, ok, mogli ste me videti ponekad, ali nema poredjenja: dok se ne okupam u moru ne smatram da sam ušla u vodu!</para><para><emphasis>Pariz. </emphasis>Moja doživotna inspiracija i mesto kome sam se vraćala nekoliko puta, grad koji sam posmatrala iz stotinu različitih uglova i pozicija i svaki put zaključila kako je to moj grad za sva vremena!Ovo doba godine prosto je idealno za sećanja koja mi naviru jer je Grad svetlosti uoči Božića nešto zaista posebno.</para><para>Ovim se moj spisak omiljenih stvari ni u snu ne završava, al ja ću ipak ovde bar privremeno staviti tačku. Ta-ko! Sad možemo da predjemo na novogodišnje djakonije. 😉</para><para>Razmišljanje o prazničnom jelovniku spada u pripreme koje imaju skoro jednaku važnost kao i sentimentalna prisećanja što me raduje i ove dane čini još lepšim. Postoji klasik, ono što je nezaobilazno na trpezi i postoje novi momenti koji su promenljiva kategorija u zavisnosti od raspoloženja i raznih drugih okolnosti. Ali ono što je zajednički imenitelj svake praznične godine je priprema koja se sastoji od pravljenja spiskova, pa onda prepravljanja istih, od nabavke, merenja, mlevenja i svih onih aktivnosti koje ukazuju da će se uskoro praviti nešto fino... Užurbani ste, imate tri stotine paralelnih poslova, obaveza, sastanaka, aktivnosti ali ne odustajete od zamisli da realizujete ono što ste konačno zacrtali za ovu godinu. Ok, ruska salata  <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/754376/%C2%A0">https://www.coolinarika.com/recept/754376/ </ulink> i pašteta od tunjevine se podrazumevaju, slana torta takodje. Deca ne vole prasetinu a vi ste u godinama kada bi  bilo mudro da je ne volite. Volimo je. Sunce ti, šta sad? Možda jedan butić fino pečen, reš, sa krckavom koricom što je moj sin uobičavao da kaže kad je bio mali i jeo sve. Biti ili ne biti, jesti ili ne jesti...uuhhh! <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/res-prasece-pecenje/">https://www.coolinarika.com/recept/res-prasece-pecenje/</ulink></para><para>Ajd' videću, dogovorićemo se još. 😉 Kad kažem "mi", mislim naravno na kraljevski plural! 😁</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="9b712140-6409-11eb-a1d9-0242ac120062" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>Slana torta je odličan izbor za bilo koje slavlje. Možete smišljati nadeve po želji i ukusu, možete je filovati i ruskom salatom i paštetama i namazima sa pečenim paprikama, ma šta god vam prija i volite, samo napred. Dobro ohladjena odlično se seče na tanke šnite, patišpanj se natopi i s toga je jedino važno da je napravite dan dva pre nego što ćete je servirati.</para><para> Pašteta od tunjevine je nezaobilazna, jede je čak i moj dragi koji ne voli ribe -  bar ne one s perajima! 😉 😁  <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/pasteta-od-tunjevine-by-me/">https://www.coolinarika.com/recept/pasteta-od-tunjevine-by-me/</ulink> Slika nije inspirativna ali pašteta je prva liga, neskromno ću reći. 😉</para><para>Moraću da umesim i neko fino pecivo jer je moj dragi nedavno doneo sa puta izvanredan Brie de Meaux, naravno uz taj delikates Cabernet Sauvignon je obavezan, lešnike sam upravo očistila, tako da ću se možda i samo na tome zadržati. Bez peciva. 😉😁</para><para>Ipak, sad kad već spomenuh peciva, opet se vraćam – a kuda bih, nego u detinjstvo kod mojih baba-tetaka iz Smedereva, sestara mog najdražeg dede,  kod kojih su se jele najbolje torte i sitni kolači ali i fina koktel i ostala peciva. Pre no što predjem na peciva ne mogu a da ne pomenem kako smo mi, deca, uživajući u raskošnom ukusu Batemberg torte ipak krišom odlazili do kuhinje i zamakali prste u Bečku tortu sa prilično ruma i kafe! 😉 😁  Dakle, pecivo. Jednostavan recept, brza i laka priprema, ful ukus: pogačice „koliko – toliko“ iliti: paklica ( 250gr ) maslaca, toliko sremskog sira, toliko brašna i malo soli. Zamesi, razvuci, modlicama oblikuj pogačice i ispeci. To je sva mudrost, a osim što se tope u ustima odlične su kao filter dok pijuckate neko pićence: dve tri pogačice i možete nastaviti sa sledećim pićem i jelom.</para><para>
 <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/pastetice-82168217kol8217ko-tol8217ko82178216/">https://www.coolinarika.com/recept/pastetice-82168217kol8217ko-tol8217ko82178216/</ulink>
</para><para>Pirog sa pečurkama i šunkom. Recept za koji vam postavljam link je sa sirom, ali sve varijante sam uveliko isprobala, malo je reći, dakle isto testo, isti princip, menjajte filove po želji. 😉 Kvasno testo, miriše dok se peče, svi ko miševi uleću u kuhinju, vi ko mačka frkćete na vratima i razmišljate samo da vam sad ne proradi bešika a nema ko drugi da brani rernu! Dakle, čekiran pirog. <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/pirog-sa-sirom/">https://www.coolinarika.com/recept/pirog-sa-sirom/</ulink></para><para>Idemo dalje: rolat od spanaća.</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="c457cfd2-6409-11eb-a448-0242ac120025" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para><ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/724008/">https://www.coolinarika.com/recept/724008/</ulink> ( pogledajte  uradak Une64 )</para><para>Pošto ćete praviti slanu tortu, o istom trošku smotaćete i taj rolat, to je o'čas posla, a neočekivano je osvežavajuć onako leden uz hladno pivo koje služi da presečete viski, rakiju ili sve ono što ste predhodno popili i pojeli. Ako i ne pojedete za večeru, ješćete ga prvog januara za doručak uz neizbežne babine pogačice. Nakon toga ste mirni dok se ne završe skijaški skokovi i film koji sledi potom, a onda, čuvena „prvojanuarska“ čorba koja bistri mozak i greje ne samo stomak nego i dušu.</para><para><ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/prvojanuarska-kisela-corba/%C2%A0">https://www.coolinarika.com/recept/prvojanuarska-kisela-corba/ </ulink> Napomena: od mojih loših fotki, ova je medju lošijim 😁 ali neka vas to ne pomete, skuvajte čorbicu i nećete zažaliti ni na trenutak! 😉</para><para>U nekom od narednih dana možete se počastiti tradicionalnim banatskim ručkom:  <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/banatski-nedeljni-rucak/">https://www.coolinarika.com/recept/banatski-nedeljni-rucak/</ulink></para><para>Posle podne ili predveče još samo možete gricnuti po neki kolačić:</para><para> <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="9a4e0d64-6409-11eb-9c8b-0242ac120062" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/><ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/moje-vanilice/">https://www.coolinarika.com/recept/moje-vanilice/</ulink></para><para> <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="9b3e75e2-6409-11eb-ba07-0242ac120063" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para> <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/723954/">https://www.coolinarika.com/recept/723954/</ulink></para><para>I to je to, dragi moji, decembar otkucava, a vi sad birajte, razmišljajte, cickajte ili se jednostavno opustite u nekoj svojoj varijanti totalno neobaveznoj ali vama dragocenoj.</para><para>I radujte se što su vaši bližnji pored vas, a vi koji ste ispunjeni tugom zbog gubitka nekog najdražeg, oživite svoja najdivnija sećanja i smatrajte se srećnim što je baš ta osoba dotakla vaš život i oplemenila vaša srca.</para><para> <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="9cc69386-6409-11eb-a040-0242ac120014" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para><para>Srećni vam praznici! ❤️</para>

Čokoladni rolat sa lešnicima

Zašto volim facebook...

Za članak...

Za članak...

Na Drini je i dalje ćuprija...

Uskršnja jaja

Uskršnja jaja

U proleće

Struja

Jagoda

Retro-party

Jablani od Ankice II

Jablanovi

igre...

Razlike...

Pančevačka gimnazija

Vrbe...

Vrba za Snake

Priča o drveću

Čaj za...

Drveće...

Sneca i hrast...

Čempresi

Drvo

Rolat od spanaća...

Decembarski žurnal - II

Praznik...

Slana torta...

Vanilice...

Padobrani

Težina pripreme

Grupa jela

Način pripreme