Supruga, majka, domaćica ...

Šta zapravo znači biti supruga, mama, domaćica? I šta zapravo znači biti - žena? Da li je svaka žena posve zadovoljna svojom trostrukom ulogom, uz koju ponekad, priznale to ili ne, ipak nemamo uvijek vremena  samo za sebe? Slažem se da u prvim mjesecima, pa i godinama zajedničkog života  možda ni ne pomišljamo da nešto napravimo samo za sebe, pa se potom možda i naviknemo na to, da su svi važniji od nas samih. I potom uz tu naviku prođu godine i odjednom shvatimo da ima možda za nas i nešto drugo osim/pored klasične uloge supruge, majke, domaćice ... nema veze kojim redom.

Počne tako kopkati. Tu i tamo. Možda ponekad kada umorne pomislimo kada će već jednom noć da prilegnemo. Ili kada poželimo mira u kući, da se ne čuje ni vrsika, ni smijeh, ni lupanje, ništa ... samo pet minuta tišine. Ili kada se zapitamo zašto on to tako čudno napravi, bolje da ja to sama ... I tako teret nosimo na svojim ramenima, zadovoljne kad nam ponekad nešto pomognu.

Nekada sam bila zahvalna kada je rekao: Eto, oprao sam ti veš. Ili usisao sam ti prašinu. Pa sam se u početku opravdavala  da bi ja to napravila, ali sam imala drugog posla. Dok jednom nisam pitala: Meni si to napravio? A on u čudu: Pa da, tebi. E, bogami nisi MENI nego NAMA. I vi svi hodate prostorijama, i vi svi prljate veš, i svi jedete iz tanjira i prljate pribor za jelo, pa ja nikada ne kažem da kuham VAMA već kuham NAMA. Eto, prvi korak napravljen. Živjeli!

Bila sam pametna pa se nikada nisam odrekla svojim prijateljicama. Niti se on odrekao svojim prijateljima. Imamo već godinama i zajedničko društvo, ali i svako od nas svoje. I idemo svako sa svojim društvom na neko putovanje, a zna se dogoditi, kada su djeca odrasla, da je on krenuo na godišnji nedelju dana prije mene, ali i da ostane iza mene, kada zbog posla moram nekamo krenuti. Ništa posebno, normalno.

Ali, da se ne udaljim od naslova. Šta zapravo znači biti žena? Za mene - ono kada se svaka od nas osjeća dobro, ispunjeno, sretna je i zadovoljna. Ako je to biti samo ili pretežno domaćica, neka bude tako. Ako uživa u kombinaciji triju uloga i malo zaboravlja na sebe, neka bude i to. Biti žena znači odabrati ulogu u kojoj uživaš, a ne da  je to nametnuto. To je bit svega - mogućnost da biramo i odlučujemo.  I kada osjeti(mo), da nešto više nije to, što nas posve ispunjava, da se tu i tamo neka lampica upali, da se povremeno prikrade neko pitanje, ako se pojavi želja da nekamo ode(mo) na dva dana i bude(mo) same ili samo s prijateljicama, ali se tome odrekne(mo) radi djece, muža, svih njih ... E, to je trenutak da se žena suoči s problemom. Prvi znak, da zadovoljstvo više nije potpuno. Da se otvaraju i neka druga vrata. Da treba poraditi na sebi. Pa makar mic po mic.

Trenutak, kada se treba suočiti s problemom. Ali to je ono najteže. Potisnemo to negdje u dubinu, ne osvrćemo se na sitnice koje ipak nešto znače. Jer najteže je priznati problem. Kada ga priznamo, znači da ga treba rješavati. A to ponekad nije lako.

I ja sam tako odgađala neke probleme. Bit će bolje. Samo da svima udovoljim, da su svi sretni i zadovoljni, da me pohvale. Super mama i supruga, domaćica ... A ja? Pa dobro mi je, pomažu mi, hvale me ... I to je to?  E, bogami, nije to baš sve u životu.

Na sreću pa sam imala posao bez radnog vremena i nikada mi nije bilo dosdano, radila sam s ljudima, stekla brojna poznastva, družila se, putovala. I to me ispunjavalo. Uz podrških mojih. Ali ja sam dosta dugo tu podršku shvaćala kao nešto za što moram svima biti zahvalna. Dok mi jednog dana nije dop ...

A zašto zahvalna? Pa mogu i svi oni meni biti zahvalni da me imaju. Ali mi se potiskivanje nekih problema  skoro obilo u glavu. Dok nisam stigla u bolnicu, jedva živa. I neću zaboraviti doktora koji stajao uz krevet i derao se na mene: Znate šta, gospođo, mi se raspitamo o našim pacijentima. Znam ja štošta o vama. I ako nastavite kao doasd, neće biti dobro. Mi vam nećemo moći pomoći ako ne počnete sami. Ako vam se lupa vratima, lupajte. Ako vam netko ide na živce, dajte mu to na znanje. I tako dalje.

Upamtila sam to. I vidi vraga. Kada sam sebi povisila vrijednost, stavila sebe u prvi plan, sve je bilo bolje. Po načelu ako ja nisam zadovoljna sama sa sobom, kako će sa mnom biti zadovoljni oni oko mene? Šta će djeca imati od nezadovoljne mame, šta će suprug sa namrgođenom partnericom? I šta ću sama sa sobom ako se ne dovedem u red?

I tako, ja se dovela u red.  Nisam više bila svima uvijek na raspolaganju za sve. Naučila sam reći NE. I vidi vraga. Kći je rekla: Mama, konačno si se opametila. Sin: Mama, dugo ti je trebalo. Muž: A gdje ti je dosad bila pamet?

Što sebe više cijeniš, to te drugi više cijene.

Nekad mi je prva misao bila: Šta ćemo danas za ručak. Potom sam vidjela da ima i drugih važnih pitanja, recimo hoćemo li danas popodne nekamo van? Ili imaju li prijateljice vremena da se nađemo?

I uz ta i slična pitanja uvijek smo dobro jeli. Ali mi štednjak nije više bio glavna preokupacija. Možda zato što s godinama stekneš iskustvo, pa spremanje ručka može biti rutina. Ali imali smo mi i bolje:

Za dvije porodice, živjeli smo u istoj kući, tri su bake podijelile posao: moja mama jedan dan, muževa drugi, od sestre od muža svekrva treći, a dva dana smo plaćali jednu ženu da nam je skuhala ručak. I tako skoro deset godina. Čisti užitak.

Kako djeca rastu, imaš sve više vremena i za sebe. Na sreću pa sam imala i neke hobije, pa sam to da su posve odrasli i da me više ne trebaju kao u vreme kada su bili mali, dosta lako podnijela. I zato mi je sad užitak kada me zamole da jim nešto spremim. Jer to više nije navika i obaveza.

I za 50. rođendan dobila sam majicu na kojoj jepisalo: Najbolja mama koju smo ikada imali ... Eto ti humora, takvi su moji.

I tako nekako, ovih mi se dana petlja po glavi pitanje o tome što je to dobra supruga, što dobra mama, što je to super domaćica. I potom shvatim da je bit u meni kako ženi. Da odaberem ulogu u kojoj se dobro osjećam, ma šta drugi mislili o tome. Meni i nije bilo najlakše, živjela sam pod istim krovom (jest da u svom, odvojenom stanu) sa muževim roditeljima i porodicom njegove sestre, ali ipak, smogla sam snage neke stvari staviti na svoje mjesto. I neke uz to naučiti da obožavaju tlo po kojem hodam. 

Eto, možda malo izazova za neku raspravu.