Svaki povratak u rodni grad doživljavam kao povratak u prošlost. U mojoj Beloj Crkvi kao da je vreme stalo i samo po poznatim licima koja broje bore, a mnogih više nema medju nama, vidim da vreme leti. Uspavana lepotica, "vojvodjanska Venecija", polako gubi bitku s vremenom. Sve je manje stanovnika a sve više napuštenih kuća.
Bela Crkva se nalazi u južnom Banatu, 100 km udaljena od Beograda, u dolini reke Nere i oivičena obroncima Karpata. Mirna banatska varošica sa 8 jezera, u blizini Dunava, ponosi se svojim zgradama iz doba baroka, vinima koja su se služila nekada na bečkom dvoru, a sada voćem koje se uglavnom izvozi, oživi samo tokom leta kad dodju turisti. Ostatak vremena spava snom uspavane lepotice. Bez industrije, s visokom stopom nezaposlenosti, na granici s Rumunijom, često meštani kažu da su "bogu iza nogu".
Kao naseljeno mesto nastala je 1717. godine a osnovao ju je grof Mersi, prvi guverner Banata, nakon proterivanja Turaka. Ime je dobila po maloj crkvi koja se nalazila na blagom uzvišenju. Sadašnja rimikatolička crkva svete Ane sazidana je u XIX veku i simbol je grada. Obnovu krova je donirala američka ambasada.
Od baroknih zgara iz tog perioda izdvajaju se zgrada opštine, vatrogasnog doma, istorijskog muzeja, muzeja grada i pravoslavna crkva. Sve one su pod zaštitom države.
Na trgu koji vodi do zgrade opštine nalazi se spomenik ruskim oslobodiocima grada.
Glavnu fizionomiju gradu daju objekti sazidani i rekonstruisani u stilu bečke secesije, tako da je Bela Crkva po tome karakteristična.
Nekadašnji vatrogasni dom, jedna od najstarijih zgrada u gradu pod zaštitom države, nedavno je obnovljena i sada pripada udruženju Nemaca.. Zgrada je izgradjena u doba vojne granice u stilu baroka s balkanskim doksatom i dvorištem po uzoru na bečku secesiju.
Najstariji Muzej u Vojvodini i Istorijski arhiv su zgrade koje dominiraju glavnom ulicom.
U Beloj Crkvi živi 18 naroda i narodnosti, govori se raznim jezicima i meštani se ponose svojim crkvama koje su, sa izuzetkom srpske pravoslavne crkve, smeštene u glavnoj ulici.
Rumunska i ruska pravoslavna crkva u glavnoj ulici.
Svet sam ugledala u zgradi koja je nekada bila ponos grada, jedna od prvih spratnih zgrada, a danas propada zapuštena i zaboravljena. Sredinom prošlog veka tu je bio Dom zdravlja s porodilištem, nakon toga stanica milicije a sada je vatrogasni dom i štab za vanredne situacije. Koliko su oni važni gradu vidi se po izgledu zgrade.
Prvih šest godina života sam provela u selu, bezbrižno trčala prašnjavim banatskim sokacima, a prve dane predškolskog pamtim po preseljenju u grad i mog plača što moram presedeti nekoliko sati u zatvorenom prostoru. Baka me je vodila u vrtić, sedela malo sa mnom, a kad bi ona otišla ja bih se povlačila u ćošak i čekala da krenem kući. Trajalo je to nekoliko dana, a onda sam se oslobodila i počela da prihvatam nove drugove i drugarice. Svako jutro sam s radošću trčala u vrtić, nekih 200 m od kuće, i ostajala do kraja.
Polazak u školu, novo navikavanje na okruženje i obaveze, strah od učitelja i njegovih nabranih obrva, pamtim i danas. Nikada nisam grickala nokte, ali tog prvog dana u školi samo sam to radila. Ali, zahvaljujući strogom učitelju koji je tražio rad i disciplinu, uvek je dobijao najviše ponavljača da ih dovede u red, postala sam odgovorna, savesna i nikada mi odlazak u školu nije bio teret.
Sećam se svog prvog odlaska u banku. Bilo je to krajem 60- tih godina prošlog veka. Tata mi je otvorio štednju knjižicu uz koju sam dobila metalnu crvenu kasicu. Svaku veću kovanicu sam ubacivala u nju, podizala je da osetim težinu, i s ponosom nosila punu kasicu u banku. Za mene je ta zgrada banke bila ogromna i tajanstvena, sa tetama iza stakla koje su uvek bile ozbiljne i bez osmeha na licu. Danas je zgrada, kao i mnoge druge iz ove priče, napuštena.
Na putu do škole uvek sam prolazila parkom koji je nekada bio pošljunčan s drvenim klupama i gelenderom na kojem su mladići sedeli i posmatrali svet oko sebe. Danas je park promenio izgled, ali i dalje svi putevi do škola u gradu vode kroz njega. Osnovnu školu nisam uspela da uslikam, ali sledeći put ću i do nje otići.
I do Gimnazije sam išla parkom, nekad smo se u povratku zadržavali u muzičkom paviljonu da proćaskamo, a i da sačekamo prolazak simpatije. Gimnazija je zdanje staro 145 godina i bar donekle se održava da ne propadne. Nekada je bila puna djaka, sada ih je sve manje, tako da zgradu deli sa ekonomskom školom.
U blizini parka je i Dom vojske ili nekadašnji Dom JNA. Prelepa zgrada u koju su ulazila samo vojna lica i vojnici, a mi je gledali s radoznalošću i ponosom. Danas je to napuštena i zapuštena zgrada koja polako gubi svoj izgled.
Nije sve bilo škola i obaveze. S nestrpljenjem smo čekali letnji raspust i celodnevno kupanje i sunčanje na jednom od jezera u blizini grada. Tu sam naučila da plivam, ali ne pre nego što sam popila veliku količinu vode, uz pomoć gume od automobila, jer takvo je to bilo vreme. Na kraju leta, preplanuli i izrasli, opraštali smo se od naše plaže i vraćali se u školske klupe.
Danas je glavno jezero drugačije; uredjena je pešačka staza za šetnju i rekreaciju, ali i dalje je omiljeno mesto za odmor meštana svih uzrasta.
Drago mi je kad mi neko iz mog okruženja kaže da je bio u Beloj Crkvi i da je video jezera, mnogi im se vraćaju svake godine, jer je to znak da turizam polako menja sliku grada. Nadam se da će svake godine biti sve više gostiju koji se vraćaju u moj rodni grad na odmor ili vikend.
Meni najdraži deo jezera je strana koja nema prave plaže, ali ima puno zelenila i lepih delova za slikanje.
Bela Crkva je grad iz kojeg se odlazi, a sve manje dolazi. Po poslednjem popisu stanovništva, prvi put nakon 100 godina, broj stanovništa pao je ispod 10 000. Mnogo je takvih mesta širom Srbije, ali ih u Vojvodini ima najviše. Bez budućnosti, s visokom nezaposlenosti, mladi odlaze i ne vraćaju se.
Da li je ova roda, prvi put je vidim u gradu, znak da će grad početi da se podmladjuje i raste- videćemo.
I za kraj, kakva bi to bila šetnja gradom mog detinjstva i mladosti, da Vas ne provedem ulicom koja miriše na lipe, ulicom u kojoj znam svaku neravninu i nakon nekoliko decenija odsustvovanja iz nje. Nekad ulica 7. jula, a sada Vuka Karadžića, trebalo mi je vreme da se naviknem na novi naziv, ali kuće su iste. Sa sve manje poznatih lica, ali srce zaigra uvek kada u nju zakoračim.
Svaki put u rodnom gradu primetim neku promenu na bolje: lepo uredjenu fasadu, neki novi kafić, ali jako malo novih lica. Do novog susreta s njim i nove šetnje nekim drugim ulicama, držim palčeve da i novih lica bude sve više.
Za sve koji bi da pročitaju još nešto o Beloj Crkvi 🙂
:(Još nema komentara