Putevi prepuni rupa

Teška vremena nas vode putevima punim rupa, a svaka rupa je, u stvari, nešto što smo izgubili kao osećanje. Polako se sušimo hodajući tim putevima, jer kad god naiđemo na mekan teren, stvori se rupa pod našim stopama i ostajemo bez nečega. Najgore je što, kao po pravilu, uvek ostanemo bez nečeg lepog u nama, a ono drugo se čvrsto drži za našu dušu i nikako da otpadne. No, ipak nije sve izgubljeno. Koliko god mali događaj, veliki je jer u nekim dušama još uvek ima lepog, nežnog, emotivnog, ljudskog. Taj događaj je povod da ovo napišem.

 Pre nekih desetak dana, mladi bračni par je svratio na Đeram pijacu. Na parkingu su se dva mačeta igrala pikavcima. Čim su mačići ugledali mladi par, potrčali su pravo na njih i počeli da im se umiljavaju oko nogu. Rezultat je bio da su oba mačeta istog momenta završila ispod jakne mlade dame koja ih je odnela kući. Samo po sebi, ništa naročito. Mačići su udomljeni. To je to. Super pričica za fejsbuk.

Mene je nešto drugo navelo na razmišljanje. I sam sam donosio mačiće i kučiće kući, negovao ih, puštao ih da vode svoje normalne živote u vreme kad nije bilo ni deset odsto današnjeg nasilja. U poslednjih par decenija smo se nekako ostrvili. Nije nas briga ni za šta osim za sebe, pa makar to značilo gaziti preko drugih. Danas jedni smatraju da je životinja životinja i da joj je mesto tamo negde, napolju, daleko od ljudi da ne smetaju njihovom uskogrudom prosperitetu. Drugi, pak, misle da je životinja nešto što je opasno, što prenosi zaraze, što je divlje i nepodobno za njihov sterilni svet prepun pravila ponašanja, ispran od svega što nije plastično, veštačko, kontrolisano, bezdušno.

I, tako dođosmo do trećih. To je sve više manjina u ostrvljenom svetu prepunom ružnih strasti, jer uglavnom samo to dobijamo kao informacije o dešavanjima van našeg okruženja. Mladi bračni par sa početka ove priče spada u treću kategoriju. Oni još uvek osećaju. Imaju svest i o svojim potrebama, ali i o okruženju. Još uvek mogu biti ganuti nečim što vide, čuju ili dožive. To je danas, retkost. Iskreno, drago mi je što postoje mladi ljudi koji imaju empatiju i gaje pozitivna osećanja, a ne bave se tračevima, površnom kulturom (ako se to uopšte može nazvati kulturom) koja vodi samo putem potrošnje i zadovoljavanja najnižih potreba jednokratnim produktima.

 Ne kažem ni da je moguće, niti da svaka životinja sa ulice treba da završi u nečijoj dnevnoj sobi. Čak je često bolje da su na ulici nego na balkonu, jer "prljaju po stanu, a dete je baš želelo kućnog ljubimca". Zato kuče držimo na terasi i prenosimo ga preko stana da ne uprlja tepih. Dete je formalno dobilo ljubimca, a mama i tata imaju čist tepih. Tek je to pogrešno i nakaradno. Ako si napravio prvi korak i odlučio da imaš ljubimca, onda ga imaj na pravi način, što znači da ljubimac mora biti srećan što je tu, a ti moraš biti srećan jer si u tome uspeo. Nema tu preterane matematike.

Na ovakvo razmišljanje me je naveo i odgovor mlade dame na moje pitanje „pa šta vam bi, već imate dve mačke i kuče. Kako ćete izgurati sa menažerijom?“ Dama se nasmešila i rekla „nisam mogla dozvoliti da se igraju pikavcima“. I to je bit ove priče. Ima još ljudi koji će učiniti presudni korak vođeni empatijom, iskrenom svesti o tuđem životu i željom da se učini makar neko dobro delo. To nije ni cela kap u moru, ali je pokret ka boljem, lepšem, duševnijem životu. Nije mogla dozvoliti da se mačići igraju pikavcima. Mačka kao mačka, igraće se svime što joj je interesantno. Mačke ne prave veliku razliku između pikavca i naročite igračke za mačke. Suština je emocija mlade dame koja je osetila da tu nešto debelo ne valja.

Mačke se igraju našim đubretom. Ne ganjaju miševe, što im je prirodan posao, već kopaju po đubretu, jer to zahteva manje truda. Putevi po kojima idemo su prepuni rupa u kojima je nestalo ljudskosti i svesti i o nama samima, i o živom svetu koji nas okružuje. Nemoguće je da čovek pobedi prirodu. Ta floskula je najstravičniji vid obesti i arogancije. Mi ćemo pobediti prirodu od koje smo nastali. Čak i da uspeju veštačke bebe iz epruvete, priroda je uvek korak ispred i ravnotežu će vratiti ovako ili onako. Tu nema nikakve pobede.

A slike mačića sam snimio dok spavaju, jer samo tada su dovoljno mirni da ih se može fotografisati. Još se malo plašimo „velikog oka“ foto aparata, pa sam slikao mobilnim telefonom. Verovatno ste pretpostavili da sam udomio mačiće kod mene. Malo sam promenio raspored stvari po kući i sad imam dve dušice (bolje reći organizovani kriminal 🤬) koje jedu kao mećava, jurcaju i skaču, troše velike količine posipa u toaletu i spavaju kao prave bebe. Bar mi kuća nije pusta i imaju mnogo bolje igračke od pikavaca. O hrani da ne pričam. Kad odrastu, imaće mogućnost izbora. Prozor je u prizemlju i ako se odluče za pravi mačji život, dovoljno će biti da sa simsa skoče napolje. Uvek će dobiti nešto da se pregrize ako se vrate i tretiraću ih protiv parazita. Ako odluče da ostanu, pa već su usvojili kuću kao svoju i imaće sve što mačja duša poželi. Priroda se mora poštovati. Do tada, spavaju na mojoj trenerci. Verovatno im bajno miriše 🤬🤬🤬

 Riđi je dečko Džindžer, bela kafa je devojčica Mocca. Oni su brat i sestra iz istog legla. Nemamo buve, ušni šugarac, crevne parazite i vakcinisani smo pre tri dana. Sad pokušavamo da dopišemo nešto tako što pipkamo tastaturu dok "alfa lav" piše članak. Šic bre iz moje patike! Dečja posla, šta ćete 😁