Moj sin koji je nedavno napunio 18 godina, od malih nogu puno čita. Sada već sam počinje da piše, nešto malo proze, a danas je iz njega "izašlo" i nešto poezije, pa evo da podelim sa vama, da čujem i vaše mišljenje o ovoj pesmi.
Sad je kasno, kasno.
Pokidane reči, odroni misli
naviru na moja usta,
rascepana i nevina.
"Gde, gde si bila?
Ne, zaboravite!
Ja sam čovek dobrih manira!
Kakva bi to sramota bila,
da rob pita,
gde mu je gospodarica mila!
Ostavite se takvih stvari, gospodjice fina.
Ja sam samo pregršt blata,
preko koga ide vaša štikla.
Ali zapamtite!
Osećanja koja sam odgajao,
kao seljak dobru kravu,
zaklali ste rečima,
hladno i krvavo.
Nalik klanicama,
moj mozak postade dom bola.
Kao lešine, što vise na kukama,
stajaše moje misli, dela, sve što je činilo čoveka.
Moje vene, krvave reke, sada teku,
negde, negde gde nema mira,
pred vratima grada Dis-a.
Moje oči, vaša ogledala fina,
sada su u ritama,
kao rascepana svila.
Za moje jadikovanje
imali ste sluha,
kao za krike
zgaženog mrava.
U poljima rana,
vaših zaoranih njiva,
više nema zelenila i bilja.
Ostavili ste žar na mom mozgu,
misao u njemu.
Stvorili ste reku zloslutnicu, koja teče mojim žilama.
Vrela zrna metala, jedini su mi spas!"
:(Još nema komentara