Prica o ljubavi

Odrasla sam u mirnoj Beogradskoj ulici sa porodicnim kucama i dvoristima, u kojima smo mi i nasi psi provodili bezbrizne dane detinstva. Do 80-tih godina Beograd nije imao problem sa napustenim psima. Kako je grad rastao i kako su u njega pristizali mnogi sa drugacijim navikama i odnosom prema zivotinjama, tako se ovaj problem polako povecavao.

Mnogi za to krive finansijsku krizu, teska vremena rata i sankcija, a ja isljucivo krivim lose ljude, lose vaspitanje, kao i losu zakonsku regulativu. 

Ali ajde da predjem na pricu o ljubavi.

Prvi pas koga je Micko doneo sa ulice bio je Pikica, toliko mali da je ceo stao izmedju mojih sastavljenih saka, sisanac tek poluotvorenih okica. Mucili smo se dok smo ga odgajili jer nije umeo samostalno da jede. Dogovor je bio da mu nadjemo dom, cim ga oporavimo i malo poraste. To malo, trajalo je punih 13 godina i 9 meseci. Kad opisujemo nase pse, za svakog imamo po neki pravi opis, npr.. Doli je cuvar, pravi pas, Atila je Goranova beba, maza, a Pikica je bio cista ljubav, pas satkan od ljubavi, koja je prosto izbijala iz njega. Stalno dobro raspolozen, miran, budio je u nama osecaj spokojsta i zadovoljstva, jednostavno uvek je izgledao jako srecan i zadovoljan. Svako od nas troje je mislilo da Pikica bas njega najvise voli, ali zaista sve nas je voleo podjednako, i ne znam da li je to moguce ali on je mislio da smo mu Goran i ja tata i mama a Micko brat. Ponasao se bas kao ravnopravni clan porodice. Prihvatio je prvo napustenu i ranjenu Dobrilu, pa posle i Atilu. Tri meseca posle njegove smrti, i moje velike patnje, vec spremna da potrazim strucnu pomoc, obratila sam se njegovoj veterinarki koja mi je objasnila da pse , pogotovo ako ih odgajimo na nacin kao sto smo mi naseg Pikicu, vlasnici dozivljavaju kao decu uzrasta do 3 godine, i da je jedini lek uzeti novog ljubimca, a s obzirom da ih mi imamo jos dva, meni to ne moze reci.

Posle godinu dana, jedne hladne kisovite veceri Micko je doveo Spoka, mokrog, prljavog, mrsavog punog buva i pogledom, bolje me ubijte nego da me  izbacite. Tu noc je proveo kod Micka u sobi, a sutradan ga je odveo u salon na kupanje i feniranje. I njega smo lecili, imao je alergiju na ujede buva, probleme sa misicima zadnjih nogu itd..Ako vam kazem da je Mr.Spok isti Pikica samo je ovaj zut, nece te mi verovati. Posle par meseci kad je poceo da se opusta u novom domu, poceo je da se ponasa identicno kao voljeni Pikica. Ta smirenost, zahvalnost, radost sto je ziv i sa nama, koja se stalno vidi u njegovim ocima, nacin na koji spava, jede i komunicira sa nama su me prosto ubedila da se Pikica vratio, pa cak i Goran i Micko koji su u pocetku tvrdili da sam prolupala, priznaju da je sve osim reinkarnacije tacno. Pa i da nije tacno, onda je Pikica nasao najbolji nacin da mi posalje utehu, a mozda je samo istina, da je nasa veterinarka bila u pravu za savet koji mi je dala.

Sve u svemu, u nasu kucu se sa Spokom vratilo ono staro osecanje mira i bezgranicne ljubavi, za kojom, mislim,da svako zivo bice ima potrebu.Svi mi volimo jedni druge ali nas je Spok podsetio da to treba i da pokazujemo.

Da ne pomislite da sam ovom pricom zapostavila Doli i Atija, reci cu da je ona jedna dostojanstvena malo starija gospodja,a  zadnjih par godina zovemo je Kraljica, jer se bukvalno tako ponasa. Ona je pravi pas cuvar i kad bi se ona pitala nikada ne bi usla u kucu, tako da deo godine koji provodimo u vikendici od aprila do novembra smatra svojim omiljenim godisnjim dobom. Ona je odgajila Atilu kao da je njeno stene a svoje nije nikad imala jer smo morali da je sterilisemo.

Atila je Goranov pas, bez njegovog ,,taje,, za njega zivota nema. Ako Goran slucajno malo glasnije kine, preletece pola stana i skociti na njega cvileci i proveravajuci da li mu je dobro. Voli on i nas ostale pa cak i Spoka , sto nas je najvise i iznenadilo a Doli mu je velika majka i dalje.

 Po meni najvece zlodelo koje sam mogla uciniti svojoj porodici i sebi bi bilo, da nisam pristala na dolazak novih clanova u nasu porodicu. Srecna sam sto sam odgajila dete koje voli i postuje svet oko sebe, sto je naucio da daje ljubav i da je sa radoscu i zahvalnoscu prima, da svet ne posmatra samo razumom vec i srcem. Nekada malo zbog toga patimo ali se ipak vise radujemo.