Danas.....
Parče zemlje,100x50 m,maksimum.Nikada naročito sređeno.Ima nekoliko betonskih staza,malo više klupa i nekoliko kamenih česmi.
Autobuska stanica,peroni,tramvajske šine sa druge strane.Nekoliko lepih predratnih zgrada u blizini,parking za autobuse.Dođeš samo ako nekoga čekaš.
Tako je bilo.A sada šatorčići raznih boja,kese,kartoni razbacani na sve strane.I gomila ljudi,muškaraca,dece,poneka žena.U trenerkama,zimskim,šorcevima,papučama.Samo sam im gledala noge,piše li na njima koliko je hiljada kilometara iza njih.
A onda sam videla njih dve.Zajedno nemaju ni 40 godina.I dvoje dečice sa njima.Dugačke crne haljine,marame, samo se lica vide.I oči,bademaste,zift crne.Prazne.Ne liči da znaju neki strani jezik.Geografiju još manje.Ali sigurno znaju koliko su zemalja ostavile za sobom,koliko je još pred njima.Koliko su granica prešle a koliko ih ograda još čeka.Ako ih na kraju toga neko i čeka.Da li su njihovi muževi ostali na početku ili su na kraju priče.
Jedino znam da svim srcem želim da stignu.Tamo ....
P.S.Nema slike.Bilo bi me sramota da sam ih slikala,ovekovečila tako njihovu patnju.Neka ostanu samo NJIH DVE.
:(Još nema komentara