Ovde je reč o nekim starim vremenima...kojih sam se danas setila. Nema politike. Ni u tragovima.I ako čltate, molim Vas da to imate u vidu. Hvala vam .
Postojala su dva čudesna mesta u gradu. Lažem, tri. Cela tri.
Al kakva tri!
Prvo se zvalo baš onako socijalistički, kombinatski „Angropromet“.
Drugo je bila ružna spolja, a prelepa iznutra, Robna kuća „Beograd“.
Treća je bila Robna kuća „Pionir“.
Takodje ružna i betonska, ali unutra....Kakav Forum, kakvi bakrači.
Obe su imale pokretne stepenice, taj najlepši tobogan mog detinjstva, kojim si mogao da se klizaš i uzbrdo.
Tu smo kupovali pred Dvadeset deveti i Novu godinu. Nije se tad išlo u šoping. Nismo imali kartice.
Ali su mama i tata imali pune koverte plata i akontacija i regresa.
Koverte koje se nisu praznile ni posle punog fiće svega i svačega.
Ja lično sam najviše volela samoposlugu u prizemlju Robne kuće „Beograd“ i „Angropromet“, veliki supermarket tik do moje zgrade na Bulevaru.
Kako kom bulevaru? Pa na tada jedinom niškom bulevaru, Bulevaru Lenjina, tu pored Nišave.
Ja sam bila Dragana sa Bulevara. Crna. Bila je i plava Dragana. I svako je znao ko smo.
„Angropromet“ je imao veliki ulaz sa velikim kolicima , ne tako nakaradno velikim kao sada u Tempu, na primer. Odmah desno, ploče. I sad vidim Ljupku Dimitrovsku, Ivicu Šefrezija i Terezu Kesoviju, na singl pločama sa nekog Splita sedamdeset sedme, osme.
Pravo...Konditorski proizvodi. Čokolade, znači.
Nikakve ljubičaste krave, nikakvi ferero rošei...Tuti fruti čokolade. Galeb. Seka i Braco.Samo ti...punjene. Griote sa višnjom i šerijem, i šljivama i šljivovicom.Rum je bio rum , ekstrakt – šta je to?
Somboled kesten pire sa šlagom. Kikiriki makedonski, u konzervi. Masline sa bademima. Gavrilović čajna , tanka u štapićima. Zdenka sa šampinjonima i šunkom.
I tako te strahote. Iz zahuktalih fabrika velike zemlje koja je radila i trošila .Ne samo izvikane Titove kredite, nego i pošteno zarađeno.
Brašno, šećer, zejtin, puter, to ne znam gde je bilo, nije me zanimalo. Ja sam u korpe i kolica stavljala ono što me je zanimalo.
Mama je stavljala i pindžur, makedonski, i slatko od lubenica i smokava. Tada nije pravila zimnicu. Nikada.
I niko nije podizao obrve, niko ništa nije vadio iz korpe.Niko nije šapkao i siktao na decu sa ispruženim prstićima i nosio digitron u kupovinu.
Akcije? Was ist das?
Odeš na kasu, platiš.
I ništa.
Sačekaš da ti samelju frankovu kafu, a jubilarnu vakuum si kupio da se nađe.
Onda ostavimo sve to kod kase, pa odemo gore, na galeriju.
Parfem Ničevo za mene i Čaz za mog brata, Nadin za mamu, čisto onako za svaki dan, ona je inače koristila Diorelu.
Dezodorans Amai zeleni, i crni Mum 21.
Ona dama sa polucilindrom na bočici, ko se seća.
Ćaletu svejedno, mama ga zakiti Pino silvestrom. On se mršti. Al dobro.Neka ga.
Pre toga se kući već dovuklo neko prase, deda ga sredio kod sebe u kući, pa ga doneo peške s Panteleja umotano u laneni tkani babin čaršav.
Vinjak, šeri brendi i kurvoazje. I metaksa iz Grčke doneta. Šampanjac Fruškogorski biser.
Nama ne znam šta su kupovali, oduvek sam stremila ka alkoholu, pa sam zagleđivala šta sve ima u bifeu. Kruškovac za tetku ako svrati, a svrati da donese čestitku, bila cicija i nikad nije kupovala marku. Ode u Veneciju, pa nam donese razglednicu. Dalje...Vlahov....Pelinkovac i jeger su njegove blede senke....
Liker od mente, otrov zeleni. Vino plemenka, i još neko, nisam upamtila.
A pre toga svi u Prvi maj Pirot da se malo podnovimo, plus ono što je čika Muja doneo iz Italije. Zajedno sa muzičkm stubom, mojim prvim čudom tehnike na kome sam slušala Kiss i Queen do besvesti. I ponekad Olivera Dragojevića.
Kad sam bila zaljubljena u onog Sašu..
I tako se čekao praznik, probijalo se kroz gužvu, kroz neki nasmejan svet, kupovala se prava jelka, obnavljali ukrasi.Dolazili su posle ponoći neki ljudi, puno ljudi, da čestitaju i da posede sa mojima, koji su bili mladi, lepi, srećni...
Pa smo i mi bili srećna deca srećnih vremena.
I badava sve priče sada o tome da je to u stvari bila diktatura, da je sve bilo trulo...
Trule su bile jedino višnje u boji mamine haljine, duge, novogodišnje, koju je oblačila i kad ostaje kod kuće te noći, haljini od žerseja iz tatinog Niteksa, jer je on pred Novu godinu dobijao desetine metara materijala kao bonus. Zarađen trosmenskim radom u fabrici punoj vedrih, vickastih ljudi.
U fabrici od koje nije ostao kamen na kamenu, i ta se ledina danas zove Beneton.
I njeni radnici kupuju za ovu Novu godinu.
Na odloženo.
Jer su i život odložili.
Na neodređeno.
:(Još nema komentara