Neka cudna vremena

Naidju tako neki periodi u zivotu kad ti se dogode neke stvari za koje si mislila da se dogadjaju samo u filmovima. Potuzis se mami i od sekiracije njoj nije dobro...🙁 Uz sve to pojave se i zdravstveni problemi, hitni odlasci kod doktora, laksa operacija...I onda jednog januarskog dana kad ti stigne nalaz od biopsije da je sve u redu, shvatis koliko te je sve sto se desavalo prethodna 3 meseca iscrpelo. Potrebno ti je nesto cemu ces se radovati i brojati dane. Shvatis da ti je nakon svega potreban godisnji odmor.

Avgust ti se tad cini kao vecnost i odlucis da ides na godisnji za vreme aprilskog raspusta. Kupis avionske karte, nadjes povoljno parking u blizini aerodroma.... kupis poklone dragim osobama... dogovoris susrete... isplaniras manja putovanja, puna si ideja za nove putopise.... brojis i planiras dane do tad...

I nakon par nedelja najednom sve krene naopako.... Virus koji je kad si kupila karte bio aktuelan negde u dalekoj Kini, u medjuvremenu poceo je da se nekontrolisano siri po celom svetu. Svaki dan te neprijatno iznenade neke vesti. Cudis se da su drzave zatvorile granice, da su zatvorene skole, da je u mnogim drzavama "vandredna situacija". Razocaras se kad saznas da se neces videti sa zaovom i sogorom jer ne mogu da izadju iz Austrije. Nakon par dana shvatis da se neces moci videti ni sa svekrvom, necakom, malenim necakom... Onda sledeci dan shvatis da verovatno neces moci ni mamu da vidis. I godisnji kojem si se toliko radovala najednom postane veliko opterecenje. Shvatis da je prevelik rizik, da se sve moze iskomplicirati i odustanes od ideje o tom godisnjem odmoru. 

Prvo pomislis "nema veze, icemo u augustu" i onda shvatis da je u danasnje vreme nemoguce ista planirati. Tko zna koliko ce sve ovo trajati?!  Uhvati te neka tuga na pomisao da su mozda neki rastanci bili zauvek. Uhvati te tuga jer si svesna da se nesto desi da neces moci otici ni na sahranu....

Svako jutro ti pocinje sa citanjem vesti... Svi samo o tom pricaju. Sve nesto ne mozes da verujes koliko se sve iskompliciralo. Cudis se praznim ili polupraznim policama po trgovinama. Uhvati te panika pa i ti pocnes kupovati. Uhvati te strah kako sve financijski podneti...

Od onog pocetnog razmisljanja "Ma daj, koliko su puta naisli razni virusi, prikovali nas za krevet, a nisu imali toliku medijsku paznju i nije se dizala panika", jednostavno vise ne znas sta da mislis. Shvatis da nije sve ba stako naivno, da situacija izmice kontroli.... I najednom te je strah tog malog, ali mocnog Corona virusa, strah te je da se ne razbolis, da se ne razboli tvoja familija, prijatelji.... Strah te je kud sve ovo vodi...

Dolaze neka cudna vremena... vracamo se u 90-te u vreme policijskog sata... zatvaramo u kuce... sve sto se desava prelazi u masovnu paranoju, u globalno ludilo... Pokusavamo humorom na racun novonastale situacije prikriti strah. Od same pomisli na samo-izolaciju hvata nas nervoza...

Dolaze neka cudna vremena.... usamljeni ce biti jos usamljeniji... siromasni jos siromasniji... bit cemo zeljni s nekim uzivo popricati.... Sve sto ti se danas cini nemogucim, mozda ce za dan, dva ili mesec dana biti "normalno".

Sama sebi se cudim.... inace nisam panicar... pokusavam i sad gledati pozitivno... proci ce i ovo... sve u zivotu prodje...

Nadam se da cemo iz sveg ovog izvuci lekciju da je zdravlje ipak najvaznije i vise ceniti sve ono sto smo do nedavno uzimali "zdravo za gotovo".