Nad Dnevnikom jedne robije

Procitati ili ne? Ta misao mi se motala po glavi dok sam drzala u rukama knjigu Zarka Lausevica “Godina prodje, dan nikad” , izdavacko cudo godine I decenije…..

Knjiga nastala kao ispovest sadasnjeg njujorskog molera, robijasa iz Spuza, a nekadasnjeg glumca I smekera, ostavlja bez reci, bez obzira  na to da li ste na ovoj il onoj strani, bez obzira da je je Pravda pravedna, I da li je samoodbrana u vidu rafala nuzna ili prekoracena….

Trudim se da posmatram knjigu kroz umetnicku prizmu, ali ne mogu se oteti secanjima na mucni dogadjaj koji je do njenog nastanka doveo…

Bolje da nije napisana…Ali, neko odozgo, onaj koji vuce konce, onaj koji cuje i zna kad jedno pticje pero padne na suvo lisce, karte je podelio onako kako je podelio, a igraci su igrali kako su valjda znali, mogli I morali…

Ipak sam je, dakle, procitala.

Kao lavina, kao rika ranjenog lava, kao potop bez barke, pokuljale su emocije nekoga ko ima zatvorenicki broj, presudu , zivot na zici  i secanja na sunce mladosti. I,ono sto je najgore I nateze  - osudu  I samoosudu.

Osuda je uvek teza od presude… I ja se pitam…. Sta mislim sada posle celokupne prasine oko knjige, I same knjige.

Ko sam ja da ti sudim….. samo ovi stihovi koje tako divno peva Oliver Dragojevic mi naviru kao jedini moguci komentar. I ono Serbedzijino...

Steta....nepovratno - steta....

Mucno i bolno kao kad Tin Ujevic pise.....

Danas je predsednik Srbije Boris Tadic pomilovao Zarka. Moze da dodje u Srbiju… Moze…a, hoce li? Hoce li progonitelji, koji u konacnom, stoje iza svega, imaju imena I prezimena, zvanja, I pocasti, ostaviti na miru coveka kome je sudska presuda ono najmanje sa cim se nosi?

Ne, ja ne opravdavam ubistvo…. Ali ne opravdavam ni devedesete godine na Balkanu, devedesete u Srbiji, devedesete ciji su demoni u ljudskom obliku   progonili Zarka kao zver.....Zato sto je odskakao i odskocio od mase..Zato sto nije hteo u tabore i torove .... zato sto...zato sto.... .Devedesete, koje su zapravo scena Lauseviceve drame. Svi smo mi, govorim u ime onih koji ce me pravilno shvatiti, ubijani devedesetih, sto metkom, sto bezumljem.

Iz toga je opalio rafal, odneo dva zivota, upropastio I osakatio mnoge…..

Knjiga Zarka Lausevica nije komercijalni trenutak inspiracije I zloupotreba talenta, ma koliko se neko njime i sada ovajdio. To je knjiga koja ce vas naterati da se zamislite nad svim sto smatrate pouzdanim , dostojnim coveka I jedinim ispravnim… To je bol za koji znate da postoji, iskonski bol koji ste slutili, a sada se izliva preko margina, tece preko slova, upija se u vase oci I umirete , ali I ponovo zivite sa svakom procitanom reci….

Najveci smeker jugoslovenskog  (kako li zvuci ova rec kad se izgovori, ja je ne smem izgovoriti) glumista je danas solidan moler u Njujorku.

Njegovom knjigom defiluju secanja na glumacke podvige,  glumacke velicine I zivotne heroje, ali I sija besmrtna zvezda  jednog obicno srecnog detinjstva tamo gore na Cetinju, oko Biljarde.

Rastrzan izmedju  Kalemegdana I Biljarde, izmedju talenta I pritiska, izmedju umetnika i potpunih ludaka, zacutao je posle jeke rafala.

I evo, skoro dve decenije posle, progovorio je , glasom bez glasa, glasom bez prava na glas,glasom koji se vise oseca nego sto se slusa....Glasom  koji ne bezi od odgovornosti, nego je doliva…. Svaka rec je so na ranu…. Jer on zna. Nema vise slobode za njega. On je u kavezu, kao zver,  zver sa ruzom na srcu. Onaj osmejak koji je dizao publiku na noge u Areni I Tvrdjavi i gde sve ne , nekada davno, sada je stisnut grc nesrece, kajanja I stravicne, sveopste tuge…Bezimene, Niceovske nadtuge koja pocinje recju…ubistvo.

Ko sam ja da ti sudim, peva Dragojevic. Sud neka sudi po pravdi.Ili po pravu. Mada to, naravno, nije isto.  Ja suditi necu.

Ponovo citam Dnevnik jedne robije  I kajem se, kajem se sto sebe obogacujem na njegovoj muci, na njegovom grehu, na njegovoj uzasnutoj slobodi, na njegovim izgubljenim godinama….

Godinama koje su pojeli skakavci…. I mnogi, mnogi pacovi.