Na Drini je i dalje ćuprija...

 "U lijepome starom gradu Višegradu... "

https://www.youtube.com/watch?v=KnLzlHNQ-TM

Poslednji put na terasi restorana pored Ćuprije sedela sam u leto 1984.godine. Baš davno! Tada još nije bilo espressa niti nes-kafe, pila se obična kava služena u fildžanima, prilično slaba za moj ukus, što bi rekli "tanka" ali divne arome, koju sam pila preko kockice šećera i uživala. Umesto Rihann-e čula se pesma Himze Polovine koja je uz čitav pejzaž, Drinu i stari most pristajala mnogo bolje.U to vreme, iako se kad sednete u kafanu činilo da ono stoji,  fabrike i trgovine su radile punom parom, a uprkos užurbanosti da ne zakasne da posao, ljudi su se na ulicama pozdravljali srdačno i sa osmesima. Sve je nekako vrvelo od života i kretanja a ja sam tu gužvu i uličnu buku baš volela. Volela sam svu tu raznolikost medju ljudima, te običaje i kontraste - od super moderno odevenih do onih u tradicionalnim dimijama sa raznobojnim maramama, te glasove, muziku, to ključanje u kasno leto...

Konobar je ljubazan.  - Nemamo konvertibilne marke, kaže moj dragi. - Nije problem, sve primamo, sve ide - osmehuje se i prima porudžbinu... Prilagodjavanje je uvek proces, a ovde verovatno brži nego negde drugde jer uslovi života to nameću. Posao zamire iz godine u godinu.  Preduzeća nestaju. Firme se gase preko noći. Ljudi trguju sitnicama, bave se onim najjeftinijim  oblikom turizma jer ih to održava u životu. Pijem kafu, bez šećera u kocki, bez rahat-lokuma, jaku, crnu. Onakvu kakvu volim. Ali mi se sad ne dopada. Gledam u most pa se onda okrećem okolo. Motivi ljudske tragedije i izgubljenosti. Prokleta avlija. Pokušavam da pronadjem neki Andrićev delić. Unaokolo kod uličnih prodavaca magnetići sa njegovim likom i citatima. Kad taj isti prizor ugledam na Zlatiboru ili u Kotoru, priznajem da mi je odbojan, čak ne toliko zbog toga što je kič koliko zbog tog pomalo agresivnog nasrtaja na turiste - gde god podješ ne možeš ih izbeći...ali ovde mi začudo to uopšte ne smeta. Ovde se to prosto uklapa u celu sliku. Prodavci su srdačni i nenametljivi, oni živo razgovaraju medjusobno, šale se, iako se vidi da im teško ide. Ali izgledaju kao da sasvim lako podnose svoje sudbine, kao da se ne bi  požalili na to puko preživljavanje. Neki optimizam provejava tezgama iako izgleda kao nonsens. Medju mnoštvom šarenih frulica, privezaka za ključeve, magnetića i raznih djindjuva, pogled mi pade na jedan zalutali predmet: ručno radjen bakarni mlinčić za biber. Od kad ga nisam videla! Kod nas ga već odavno nema. Prodavac je stariji čovek. Smeška se i kaže, kao da zna da nemam km - 500 dinara. Može, može u dinarima. Sve ide ovde - reče potom nešto tišim glasom, a ta mi se rečenica zabi u uši kao trn. Sve ide ovde, ponavljam u sebi i obuzima me neko čudno osećanje, nešto nalik tuzi samo drugačije, nešto što se podmuklo prikrivalo i uvuklo u moje misli pa sad ne može da izadje...

Odlazimo u Kamengrad ili kako ga još zovu, Andrićgrad. Već slutim da tamo neću naići na ono što bi mi se svidelo, da od Andrića neće biti ni A - a i kako bi? Ali tu smo, pa ćemo pogledati. Ljubazni i nasmejani, turistički radnici u lepim uniformama dočekuju posetioce u kamenom ulazu u Grad. - Dobar dan, izvolite, evo ovde možete uzeti prospekt. Jeste li nas već posećivali? Niste? Malo napred imate lep kafe-restoran, poslastičarnicu sa tradicionalnim kolačima... - A primate li... - Primamo i evre i dinare, dolare, ma čak i jene! Sve ide! Smeška se ...  Ponovo. Ponovo mi se ta rečenica zariva u mozak.

Kamengrad je naoko jedna mala urbana celina satkana od spomenika i komercijalnog dela, meni potpuno prazna kao kulisa za neki film. Ne samo bez stvarnog života, nego i bez nekog naročitog smisla. Zgrada centra za kulturu. - Idem da pogledam malo, reče Andreja, na ovom projektu radio je jedan moj student. Zanimljivo kako mi ne umemo da koristimo drvo u modernoj gradnji, baš kad izgleda da će ličiti na nešto, otkriješ nedostatke... Ok, idi sinko, ne divani mi se sada o arhitektonskim postignućima i promašajima.

 Ulazimo u neku uličicu, hteli ne hteli, pratimo  putokaze. Na malom trgu prodavnica suvenira. Lepi su, ali i oni nekako istrgnuti iz konteksta.

Vraćajući se "ulicom Mlade Bosne", podižemo poglede iznad bioskopa. Na zidovima murali. Prilazim bliže, zagledam se malo bolje. Nisu murali, mozaici su. Jedan prikazuje likove Mlade Bosne, devojku na biku - krhka, slabašna devojka u borbi protiv moćnog bika, kud ćeš jasnije simbolike, ali mene ipak ostavlja ravnodušnom. Drugi je prava papazjanija. Da li bi se  Ivo Andrić prevrnuo u grobu kad bi video taj mozaik na kome labudovi ukrštaju vratove ispod drveta jabuke pod kojim je devojka. Eva? Ha, možda. U pozadini Monika Beluči gura bicikl, a u desnom uglu nadvlače konopac Miroslav Dodig, Emir Kusturica... još neki likovi koje ne prepoznajem, a sve to posmatra Branko Ćopić. Malo je što se jednom ubio... Moja snaja je fotografisala. Ja čak i nisam. Nisam imala ni malo volje.  Sve ide ovde, pomislim i skoro da se gušim. - Idemo, dozivam familiju, videli smo šta je bilo za videti. Obilazimo i hotel - konak.

Nemam emocija. Samo želim da krenemo dalje.

Vraćamo se do mosta sa željom da prošetamo po njemu, da slikamo Drinu zeleniju nego ikad, čini mi se. Prilaze nam dve musave devojčice, dve cigančice: - Čiko, daj neku paru! -kaže starija. On se smeška, zadirkujući ih - Nemam ja tvoje pare, ove moje su drugačije... Ona se ne da zbuniti. Ne skida osmeh i netremice ga gleda pametnim crnim okicama. Progovara na izgled nonšalantno ali vrlo odredjeno: - Možeš da daš i evre i dinare - sve ide ovde! - I meni daj! - osmelila se ona malecka. On ih gleda, ja ga bodrim pogledom - daj im, daj im-govorim u sebi - daj im ovde gde sve ide. Kao da me čuje on vadi novac i svakoj daje po sto dinara i one veselo odskakuću, a onda se starija naglo okrenu i govori uvežban tekst - Bog da te čuva! 

 Drina teče podno mosta i propušta sve rečenice, sve uzdahe i misli; ćuti i teče, a po ćupriji više nema užurbanih trgovaca, kola, vojske...samo turista i fotoaparata, i tek po neko od domaćih stanovnika koji se zatekao. Malo kasnije ponovo srećemo devojčice. One nose po flašicu soka i sladolede i primetivši nas, stidljivo se osmehuju spremne na, valjda očekivanu grdnju. Pomalo bojažljivo uvlače svoje čupave glavice u ramena. Mi ih mazimo po kosama i osmehujemo se sa odobravanjem. Hvala bogu, pomislih, hvala bogu da su uradile ono što bi učinilo svako dete, da nisu odnele taj novac nekakvom pijanom ocu ili bratu, nekoj dangubi koja će ih svakako prebiti;  bar su se zasladile, bar su uživale jedan trenutak u svom detinjstvu.  Dokle god ovde "sve ide" pomislih, biće zapravo dobro. Živeće grad, preživeće ljudi u njemu. Nije Andrićev duh u spomeniku ispred Kamengrada, on je baš ovde oko ćuprije, na keju izmedju magneta i šarenih laža, u očima ovih običnih ljudi i njihovih sudbina...