Mojih 200 godina Sadašnjosti

Svako od nas ima 200 godina Sadašnjosti, kaže mudra misao…
Ta sadašnjost dođe iz davnina i ide dalje, sva divno upakovana u ljepe priče o nama, a ponekad i vrlo tužne…
Dođe i ide kroz kodove svih voljenih…
Moji su kodovi ljepi, ali…

Djete sam vjelike ljubavi, koja još traje, znate kako je to, nadam se, jer to je naša baza, naša sigurnost, naš temelj.
Rođena sam u Strumici. Preselile smo se iz Strumice u Skoplju kad sam imala 14 godina…
86 vratila sam se u Strumici…2000 vratila sam se u Skoplje. Posljednih  6 godina, živim u Švicarskoj.
Kodovi raseljavanja mojih predaka, duboko su utisnuti u meni…


…I sve što jesmo i sve što radimo je priča, šta god dete uradi od kad se rodi i kad poraste i ostari, to je priča.
Svi imamo naše priče, glavne, sporedne, male, velike…

Priča je Nada, Nada je priča. Kroz priču, stimulišemo Nadu. I kod dece i kod odraslih.
Roditelj je dužan da razvija i stimuliše Nadu, kroz lični model i kroz priču, kod svoje dece.
Pričama iz davnina, roditelj je dužan da prenese i napravi, što je moguće više nade…
Kako?
Ljepo, šta god da se desilo pretcima, mošda nisu uspjeli u životu puno, roditelj, treba da kaže:
Zahvaljujući njima, mi sad ovdje sedimo i pričamo, zahvaljujući njima, mi možemo da postojimo…
I toa je ta vremenska priča bez kraja puna nade!

A ja, gdje sam u ovoj vremenskoj priči i kakve veze to ima sa kuhanjem? Šta imam kodirano i šta ću predati za budućnost?

Moi pradeda od strane oca, imao je najlepšu gostionicu u jezerskom gradiću, Dojran, u to vrjeme, vrlo razvijen. Kuća je bila sa stubovima u jezero, a na ulici s druge strane je izlazila gostiona. Kažu da je pravio najlepša jela, gostionica je bila čista kao suza, nije bilo frižidera i hrana se teško odaržavala, ali niko se nikad nije zatrovao, što je bio slučaj kod drugih gostionica. Zvali su ga Čiček Andon, Kitka Andon, toliko je bio čist i uredan, a i gostionica…
Bio je i human, svako veče davao je svu hranu koja je ostala, siromašnima…
Dojran je zapaljen do temelja 1916, a moi baka i deda koji su tad bili deca, došli su u Strumicu sa njihovim  familijama…Drugi pradeda je izgubio suprugu, moju prabaku, kad su živeli u Nišu na početku, nije mogla da izdrži golgotu…
Život je produžio, počeli su od nule, Čiček Andon je pravio najlepša jela i u Strumici, pradeda Gorge je otvorio zanatsku radionicu…
To je kodirano kod mene, a i još pamtim jela koja je moja baka Donka kuvala, vrlo crvene i masne, pamtim je sa kuglom maslaca u rukama, sa uskršnjim kolačima, sa paprikama, peršinom i lukom, obavezni miskimbre u slatko, sušeni paradajz, sok od ruže, čija se boja i ukus pamte zauvjek…Ja kuvam kao ona, obožavam crvrnu mljevenu papriku i kad je masno, šta ću, kodovi moji…
Moi tata i moj brat su odlični u kuhinju i kad nas je četvoro u kuhinji, vrlo je gusto, jer svako kuva po svome i ništa ne prihvaća od drugod. 

Mamina majka, baba Zonka, je od malena bila u slastičari svojih rođaka, naučila sve tajne i pravila torte kod kuće, što nije bilo uobičajeno u to vrijeme…Pravila torte i kolače svim komšijama u Varoš Mahali u Strumici... Bila je poznata po sitnim kolačima, po slatku i pekmezu…
Moja mama i dan danas pravi najlepše tradicionalne kolače, mada je prešla 80.

U 50 tim godinama prošlog veka, bio jedan kurs za kulinarstvo u Strumici…Moje bake su završile Radničku školu, vrlo cenjenu u to vrjeme, pa nisu bili zainteresovani za kurs…
Moja mama i njih nekoliko, baš i nije nešto bilo zainteresovanih, završile su taj kurs i eto imamo tu relikviju sa mojim receptima…Niko se više ne seća tog kursa, a i moje bake sve manje…,Davno je to bilo, kad je baba Zonka, jedna od najlepših žena u to vreme, stara Strumičanka, pedantna, sposobna, svima u ulici nosila blagu ponudicu i limuna i cvjeća, jer joj je dvorište bilo veliko i preljepo sa puno cvjeća, a srce najveće na svetu. To je uvjek pričala moja baba Donka, napominjući da im je bila svima uzor …
Pamtim dobro kako je moj deda Lazar divno kazivao priče i to na nekoliko jezika, uvjek mi je nosio čokoladicu sa zlatom...
Moj deda Gligor, me je vodio sa mojim bratom u bioskop svake nedelje, bio je to divam ritual 60 godina, kodirao nam ljubav prema filmu...
Moji roditelji kodirali ljubav prema ljudima, knjizi, pravdu i čast...

Učila sam od najboljih, svi u mojoj blizini, bili su najbolji…
To je sve u meni kodirano, zapisano…
I sve to treba da ide daleko, daleko…

Moja jedinica, Iva, od malena je obožavala tradiciju…
Što se tiče kuhinje, voljela da sve radi sa mnnom, tako se raste…
Sa malim ručicama uvijala kiflice, pravia bombice, kokosovke, uživale smo, sreći nije bilo kraja…
Ali bilo je…Dođe užas jednog dana…Več 11 godina ja sam još u šoku, toliki je užas koji nam ga je priredio jedan piroman…Presudio je sam sebi, obesio se u zatvoru...
Moja Iva je sa Anđelima…Ovo pišem vrlo dugo, kao uvjek kad treba da pišem o tome, plačem, stanem, plačem, produžim…

…Bila sam već potonula u slatkom ludilu, kad se desi da čujem rječi jedna komšinice, mada mi je tata, uvjek to govorio drugim rečima, ali eto, komšinica, psihijatar, drmnula me...Nije lako gledati i slušati dvaput slomljene roditelje i za Ivu i za mene...
A komšinica je rekla da moramo smisliti Projekat, njeno ime da ostane, uspomena da bude večna…Komšinica se odselila, ali ja sam, ustala i krenula, ne znam gdje… Stvari su se sami ređali ili sam ja prepoznavala znake…
Završila sam specijalističke studije koje su bile nove i posvetila sam specijalistički rad mojoj Ivi…Tema je Nada…
A onda, zaplivam u kulinarstvo…Objavim jedan recept, Imam bajaldi na Fb, ljudi su voleli…I tako je počelo, želja da napravim novi recept i nazovem ga Ivinim imenom…Ivina torta, ivin kolač…
Imam fb stranicu sa receptima, posvećena je mojoj Ivi, ustvari tri stranice, za fotke i psihologiju…I sad Blog, opet posvećen njoj, mojoj Ivi ❤️

Kodove od moje sadašnjice, nema ko da prenese u budućnost…Neće biti nikog tamo napred, da se seti…
Ali ja imam tu opsesiju, da napravim da Iva bude besmrtna, moja jedinica, moja ljubav, moje sve ❤️
Ja trčim kroz život, padam i trčim, i opet…Ne znam dali zato da što pre stignem do nje, ili zato što bežim od istine, još bežim…Preaktivna sam, ne znam kako, no transformišem užas i nepodnoslivu bol u sva ta divna jela, a ranije u mom poslu, pomagajući roditeljima i deci…Kad su najteži dani, onda najviše radim…
Trčim sa krstom na leđima i želim da dam nadu svima!

Želim da priča o mojoj Ivi, živi!
Imala je samo 20 godina, oči kao srna, mnogo tuge u jednom periodu, odličan student, ljepo vaspitana, vrlo, vrlo intelegentna, lider među vršnjacima, prijateljica koja je uvjek pomagala drugima, uvjek djelila savjete i priželkivala da radi moj posao, psihologa…
Radila je to odlično sa drugaricama, učila od mene kad je sedila satima u mojoj ordinaciji,  čitala puno moju literaturu..
Njene kulinarske kreacije smo obožavale, njena riža je bila najlepša, a palačinke divne…
Obožavala je slatko...

Neće biti niko, tamo daleko da prenosi priču, osim mog unuka, da nam je živ i zdrav, ponos naša, tako mlad, a već profesor svjtetskih Univerziteta…

Ali vi svi idete u budućnost, nek vam je sa srećom i sa nadom!
Ja vas ne poznajem, ali  vi ćete preneti priču, makar mali djelić, mrvicu.

Znam da u mnogim sveskama stoji Ivino i moje ime, idemo i mi sa vama!
Elktronske zapise će preneti sve u budućnost, tako idemo i Iva i ja, zahvaljujući mom suprugu…

Spavam malo, mukotrpno, ali s ljubavlju radim na dva cilja, da ostane uspomena o mojoj Ivi i da ostane uspomena o strumičkoj kuhinji i uopće, makedonskoj kuhinji.
Želja mi je da idu u Budućnost!

Moja priča je mnogo tužna, ali ja želim da je znate i da vam dam Nadu.
Nada je cil, volja i put, ja ustajem svako jutro sa željom i ciljem i uvjek nađem puteve…
Ako su je meni dali, dajem i ja vama Nadu, da bude priča bez kraja i dar koji daruje dalje…❤️