Jedan pravac - dva smera

     Nisam u životu putovala mnogo, ili nisam putovala onoliko koliko bih želela....Ipak videla sam po delić sa sve četiri strane sveta. Strane su već unapred nekako bile rezervisane za različite "intervencije" u "tuđem" svetu. Jug i jugoistok je bio izbor za odmor i punjenje baterija, dok se sever, severozapad i severoistok nametnuo kao poslovna obaveza u kojoj sam uvek tražila (i nalazila) tračak iz onog sa suprotne strane.

     Samo jednom sam krenula na sever onako slobodno, bez obaveza, kao pravi turista. Ima tome već 20ak godina, sa mnoštvom prijatelja, mladih - jedva u ljude stasalih kao i ja, sa nedozvoljenom količinom novca (za preneti preko granice), crvenim pasošem, zemlje koja je baš u tim danima pokrenula proces samoubistva, bila sam Jugosloven u Londonu. Bilo je to iskustvo koje se nikada neće zaboraviti. Sirene su se često razlivale gradom, naš vodič je pričala o onome što se dešava u našoj zemlji i kako o tome pišu novine. Kazne za bačen papir ili opušak na ulici bile su ogromne kao i za nedozvoljeno zaustavljanje (ne parkiranje). Nisam marila za sve to, niti za majčin strah od onoga što je znala i šta je predosećala i  što je uobličila u pozdravima pre nego što ću otići na taj put: "Čuvaj se, tamo ima puno terorizma. Ipak, ako ovde bude nemira nemoj ni da se vraćaš ako možeš ". Videla sam u Londonu puno toga, više onoga što je neko mislio da treba da vidim, nego onoga što bih možda želela. Ni za to me nije bilo briga. I sada, za mene, bilo je to putovanje puno mladosti, optimizma, bezbrižnosti i lepote. Sigurna sam da bih danas London gledala drugim očima, da bih imala želju da vidim sasvim nešto drugo u njemu i da se mnogo u vezi sa njim i putovanjima tog tipa,  izmenilo. Bez obzira na sve detalje, pravac do Londona, koji je za malo bio u jednom smeru, ostao je za mene sa epitetom "naj" u svim kategorijama.

     Danas na taj put gledam drugačije. Godinama posle njega nisam napuštala zemlju i često se opterećivala mišlju da je trebalo da ostanem, ali to je već neka druga priča.... 

    Prošle su godine, granice su se otvorile, a moj me je posao odveo na sever i severoistok. Sada već 7-9 godina unazad, bez prevelikih želja, pod obavezom, u više navrata kretala sam se u pravcu Ukrajine. Jedan blog ovde napisan, oko koga su se slile neke "niske" strasti, me je  potakao da se prisetim mog "krstarenja" po zemlji mladoj poput moje, ali velikoj kao da je deo Rusije 😉. O tome sam u stvari želela da pišem ali mi se uvod odužio...

     Više ne mogu u glavi da povežem na kom se putovanju šta dogodilo i kada sam tačno šta videla, ali fotografije dokazuju da ja pamtim mnogo više od njih, s tom razlikom što slike u mojoj glavi nemaju definisan datum. Pravac Beograd - Kiev prelazila sam u oba smera nebeskim svodom, koristeći na tom putu usluge Jat-a ili Ukraine airlines-a. U nekoliko navrata bio je neizbežan let do Beča sa Austrian airlines-om, duga čekanja  na aereodromu, bez mogućnosti za izlazak van njega zbog viznog režima koji nas je već godinama gušio na putovanjima. Neke moje kolege su sa druge strane, ovaj pravac u oba smera prelazile automobilom 😨

     Prvi put sam u tom pravcu bila u pratnji troje kolega, početkom zadnje nedelje decembra meseca. Bila sam ljuta na sve koji su putovanje osmislili i smestili u tri zadnja radna dana u godini. 28og decembra uveče doputovali smo na kijesvski aerodrom kojim je šibao hladan vetar kakav nikada ranije nisam osetila. Samog leta se ne sećam kristalno, znam da nas je na izlazu iz aviona dočekao autobus koji nas je vozao i vozao dok je vetar šumeo oko nas. Sve je nekako bilo u mraku....baš u takvom mraku u kakvom je bio i Beograd iz čijeg smo smera došli. Sledeće čega se sećam je hotel Rus koji će nas još mnogo puta kasnije ugostiti. Iako slovi za jedan od veoma važnih i kvalitetnih hotela (po svojoj veličini, gostima i uslugama) u Kijevu, mene nikada ničim nije zaintrigirao. Veliki, hladan, na neki moderan način staromodan, meni je ostao je upamćen po "noćnim frajlama" koje su se naveče kretale hodnicima, po šapatu iz kazina koji je bio više prazan nego pun, fotografijama evropskih političara na zidovima koji su tu odsedali i samitovali, po  klasičnom hotelskom mirisu i restoranu koji je jedini vrveo od ljudi za doručkom zaista raznovrsnom na sve načine...                Sledeći dan (29i) je do večeri prošao u poslu, i ja se ne sećam apsolutno ni jednog jedinog minuta toga - bačeno vreme 😕. Veče je bilo hladno, ali ni blizu onome što sam očekivala. Zime nije bilo ni u nagoveštajima. Centar grada se odenuo prazničnim šarenilom, sa najvišljom okićenom jelkom koju sam do tada videla. Po ulicama su bile razastrte bele šatre, zagrevane nekakvim gasnim grejalicama, ljudi su u njima ispijali časice, graja je obuzimala grad. Večerali smo u nekom prijatnom restoranu, a onda sam našeg domaćina upitala da li postoji način da pošaljem razglednicu. U prijatnoj šetnji gradom, koji ima dva puta šire ulice nego moj grad (i one pešačke) došli smo do pošte. Ogromne velike sive cigle od kojih je zgrada pošte sačinjena bile su identične nekim beogradskim zgradama samo za nijansu veće. Kasnije ću analizirati koliko je ruska škola arhitekture imala uticaja da ova dva grada imaju sličnosti u tom smislu, a koje sam pronašla i na drugim mestima. Bila sam zaprepašćena da je pošta u 21h uveče otvorena. Iako sam znala da ću već sutra 30og biti u svom gradu, poslala sam razglednicu mojoj tada trogodišnjoj devojčici. Čuvamo je i danas u njenoj radosnici (i sve druge koje sam joj kasnije slala). Bolelo me je i bila sam ljuta što je ona kilometrima u drugom smeru od mene, bez previše bitnih razloga. Napisala sam joj:

Valjda sve ovo ima smisla, nadam se da ćeš jednog dana imati bar malo koristi od toga što trenutno nisam sa tobom. Lepo spavaj večeras moja mačkice.

      Sutra dan sam već bila na poznatom tlu, u svojoj zemlji i svom gradu pored svoje porodice. 31og sam bila na poslu, a dočeka dolazeće godine se ne sećam...Još nekoliko puta sam išla u istom pravcu, kretajući se u oba smera, ali sam Ukrajinu videla na drugi način iz drugih uglova kao i moj pravac kretanja u jednom i u drugom smeru...O tome neki drugi put....