Jagoda

Na posao uglavnom idem pešice, posebno ako radim u kasnijoj smeni. To je jedinstvena prilika da prošetam dva puta po 2km u toku dana jer se ponekad desi da po povratku više i ne izadjem iz kuće. Autobusom idem samo kad je neki kijamet ili kada se ne osećam da sam baš u formi.

Tog jednog sasvim običnog dana, krenula sam dva sata ranije, otišavši najpre do banke, pošte, Telenora, da obavim tekuće poslove, što me je odvelo na drugu stranu grada. Lokalna autobuska stanica je u blizini, istina samo za jednu liniju - autobus br. 2 koji uvek izbegavam jer je najčešće prepun i  zagušljiv pošto produžava do Dolova. Ali sad nema biranja, nemam ni vremena da se uputim pešice, ulazim. Vadim iz novčanika jednu od karata koje kupujem u karnetu i poništavam. Na istoj stanici ulazi grupica penzionera. Dočekuje ih kondukterka koja tek letimično baca pogled na moju kartu i širi osmeh ka njima - Pioniri moji jeste li stigli? Hajde, polako, evo ovde ima mesta, izvolite, obraća se jednoj bakici. Potom usmerava dalje – evo još dva mesta, samo malo, samo malo, govori kroz omanju gužvu – napravite prolaz za moje pionire. Ostao je još jedan stariji gospodin koji ponosno odmahuje rukom u stilu, ma ja mogu i da stojim, ali ona ga ne shvata ozbiljno. Dovikuje nekim momčićima koji sede u poslednjem redu ispred šaraga – haj'mo omladino, ustaj da Pionir sedne. Hajde sine, vidi koliki si jak, lep, blago majci tvojoj, ponos! Deder, pomozi deki, pa zamisli da je to tvoj deda, sine. Hajde, ljubi te tetka Jagoda. Tako. Dva momčića ustaju kao po komandi i smeštaju dedicu. Sedište pored deke ostaje prazno. - Nemoj ni da sedneš sine, evo ulazimo u drugu stanicu, biće i tu još koji pionir, sigurno! I smeška se. Putnici, koji su na toj liniji očigledno stalni i koji je poznaju, komentarišu medju sobom i na glas – Ma naša Jagoda je najbolja. I najlepša! Jagoda se smeje i na svoj račun poluglasno govori u šali: e lepa baš, još da sam i brkove jutros obrijala... Neke žene u blizini počeše tiho da se kikoću i klimaju joj glavama s razumevanjem, a ona nastavlja: Ma hormoni rade, hormoni! Gotovo, nije Jagoda više mlada, eee! Al ne košta me da se pravim, je li tako? Jeste, odgovara više sebi nego njima i namiguje.  Treća stanica. Ulaze tri putnika, medju njima baka sa povećim kolicima za pijac na koja je nakačena i velika kartonska kutija, privezana kanapima. - Zoki, viče Jagoda vozaču, sačekaj malo da rasporedim ovde. Zoki strpljivo čeka. - Gospodjo, možete li samo malko napred, e da zamenimo mesta, tako, da ova kolica uglavim ovde pa da baka može da se drži. Ono čudo gore, pokazuje očima na šipku sa rukohvatima, joj je visoko. E tako, hvala vam puno! Zoki, šibaj! Hehe, smeje sa glasno, drž'te se sad će Zoki da poleti! Je l polećemo Zorane?! -smeje se i dalje. Ma vozi Zoki ko avion! To mu ja onda dodjem ko stjuardesa samo još onu kapu da stavim na glavu i obučem sako a ne ovaj svetleći prsluk, hahaha.

- E Jagoda, nemoj da te premeste na drugu liniju ima da pišemo peticiju! -čuje se glas iz gomile. Onaj deka koji se pravio da mu sedište ne treba dodaje – kakva peticija, ima da legnemo na put ispred ATP-a da blokiramo saobraćaj. He-he, raste Jagoda a osmeh joj ne silazi sa lica – Ma samo kad sam ja vas smestila pioniri moji maleni! Vidi kako sam vas spakovala, ko šibice! - zadovoljna je Jagoda sobom, a i svojim putnicima koje je upoznala ko zna kada tako što im se tog prvog puta od srca, toplo i iskreno nasmešila, ljubazno pozdravila, poštovala i zavolela. 

Moja stanica. Silazim i razmišljam, prisećajući se lica šalterskih službenica u pošti, e da je još ovakvih Jagoda na svetu, kako bi nam bilo lepše...