Jesen je, jesen je....
Ne orem. Ne kopam. Ne mljackam, vaspitali me.
Nemam alat za fondan.
Nemam šporet sa ravnom pločom.
Ne pravim torte po narudžbini, niko ih ne bi kupio, jerbo nisu načipkane.
Ne znam šta su tapioka i manioka.
Ne umem da slikam.
Al spremam ajvar i gibanicu, za desetku.
Svojim manikiranim noktima razvučem koru sama, oljuštim paprike sama, bolje to ide sa dugim noktima, samo je vežba u pitanju.
Isto tako, tim noktima uspešno vadim koštice iz šljiva i kajsija.
I bubice iz uva, što su navalile ove godine, Bože dragi...
A moram da imam manikir, bez obzira na to što je jesen...
Tek ponekad napravim pauzu, da mogu neke poslove baš baš osetljive i pipkave da odradim.
Tu ne smem nokte da mešam, inače....
Jesen je vreme za zimnicu , a bogami i za udaju.
A ja se nisam udala evo već pola godine.
Ma više.
I moram poraditi na tome.
Zato ne smem da se odreknem manikira, jer nikad ne znaš...
Budući mladoženja možda stoji iza ugla, iza tezge, šta znam ja šta je sudbina spremila.
Zato sam uvek spremna.
A da sam domaćica – domaćica sam.
Nemam titule da to i dokažem, imam samo bivše muževe.
Zato cenim da će biti i budućih.
Pa ako nekog znate, radimo i po preporuci...
🙂🙂🙂
:(Još nema komentara